Trubač prve klase iz Guberevaca

Gu­čom od sre­de je­zde or­ke­stri iz mno­štva srp­skih se­la i kad ih do­ma­ći­ni bu­du po­stro­ji­li na smo­tri iz­bro­ja­će­mo, od ko­lo­vo­đe do ke­ca, po­la hi­lja­de tru­ba­ča. Kad se slo­že flig­hor­ne, te­no­ri, ba­so­vi i bub­nje­vi sva­ko­me na Sa­bo­ru sr­ce za­tre­pe­ri, i to je isti­na ko­ja se ne mo­ra do­ka­zi­va­ti: ko ne vo­li tru­bu, ni­je ni do­šao u Gu­ču.

Dok još tra­ju uvod­ni tak­to­vi 57. Sa­bo­ra, evo pri­li­ke da se ču­je po­ne­ka mu­dra reč o naj­ve­ćem na­rod­nom zbo­ru u Sr­bi­ji. Po­čev od to­ga ko je smi­slio ime­ni­cu – su­đe­ni­cu za Dra­ga­čev­ski sa­bor?

– Tru­ba je sta­ra sve­slo­ven­ska i pra­slo­ven­ska reč na­sta­la ono­ma­to­pe­jom, od­no­sno opo­na­ša­njem zvu­ka. Vuk je u svom pred­go­vo­ru „No­vom za­vje­tu” na­pi­sao da je, ka­ko bi pre­veo ovo de­lo za ko­je ni­je bi­lo do­volj­no re­či u na­ro­du, uzeo sto­ti­nak iz cr­kve­no­slo­ven­skog je­zi­ka, a da je 84 sam na­či­nio. Me­đu ovim dru­gi­ma je­ste i reč tru­bač. Ka­ra­džić je, da­kle, od gla­go­la tru­bi­ti, do­da­va­njem srp­skog su­fik­sa -ač, na­pra­vio ime­ni­cu tru­bač. Me­đu one 84 re­či je­su i vi­kač, vre­bač, iz­mi­šljač, ku­šač, pre­pi­rač, slu­šač – ka­že za „Po­li­ti­ku” dr Ra­da Sti­jo­vić, na­uč­ni sa­vet­nik In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik SA­NU, se­kre­tar od­bo­ra SA­NU za pro­u­ča­va­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je i pred­sed­nik Ure­đi­vač­kog od­bo­ra „Reč­ni­ka Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti”.

Da li je Vuk u skla­du s dru­gim ime­ni­ca­ma srp­skog je­zi­ka baš sam sa­či­nio reč tru­bač ili je ipak pre­u­zeo iz ru­skog, u ko­me ona po­sto­ji, ni­je ni va­žno u kraj­njem is­ho­du:

– Ona se ukla­pa u srp­ski gra­ma­tič­ki si­stem, a u srp­ski je­zik nju je uveo Vuk – na­po­mi­nje dr Ra­da Sti­jo­vić.

Pr­vi du­vač­ki sa­sta­vi u pre­đa­šnjoj kne­že­vi­ni po­ti­ču od Serb­sko-knja­žev­ske ban­de, ko­ju je 1831. u Kra­gu­jev­cu obra­zo­vao Mi­loš Obre­no­vić, po ugle­du na evrop­ske dvo­ro­ve, do­vo­de­ći iz Som­bo­ra u Sr­bi­ju če­škog Je­vre­ji­na, ka­pel­ni­ka Jo­ze­fa Šle­zin­ge­ra. A pr­vi dra­ga­čev­ski tru­bač je­ste, sva je pri­li­ka, ne­ki voj­nik iz srp­sko-tur­skog ra­ta 1876. Naj­sta­ri­ji be­leg o to­me još op­sta­je na gro­blju u Gu­be­rev­ci­ma, na­do­mak Gu­če, gde je kle­sar na spo­me­nik od pe­šča­ra upi­sao: „Ovaj bi­ljeg po­ka­zu­je Uro­ša Ra­ki­će­vi­ća... tru­bač 1. kla­se na­rod­ne voj­ske 1. ba­ta­ljo­na 1. če­te, koi če­sno po­ži­vi 30 god a na Ši­lje­gov­cu 21 sep­tem­bra 1876 god za Ota­če­stvo bra­ne­ći se od Tu­ra­ka po­gi­be...”

Kao voj­nič­ki in­stru­ment, tru­ba se la­ko odo­ma­ći­la u ze­mlji Sr­bi­ji, ko­ja u ra­to­vi­ma ni­kad, zlo da ne ču­je, osku­de­va­la ni­je. Tru­ba­či su, ov­de, go­di­na­ma svi­ra­li i u sla­vu ko­mu­ni­stič­kih rat­nih vo­đa, jer je na sva­kom sa­bo­ru čak do 1990. pri­re­đi­va­na i aka­de­mi­ja „Dru­že Ti­to, mi ti se ku­ne­mo”. Iako je on umro de­set go­di­na ra­ni­je, a ju­go­slo­ven­ski i srp­ski par­ti­za­ni, ko­je je Jo­sip Broz Ti­to pred­vo­dio u Dru­gom svet­skom ra­tu, ni­kad u svo­jim je­di­ni­ca­ma ni­su ima­li tru­ba­če. Isto ta­ko, Ti­to ni­kad ni­je bio u Gu­či (kao ni Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić), dok su svi vla­da­ri no­vi­jeg do­ba vi­đe­ni u va­ro­ši­ci.

Ali, u srp­sko-ju­go­slo­ven­sko-ko­mu­ni­stič­ko-tru­bač­ki deo isto­ri­je ume­šao se, na svoj na­čin, Ti­tov unuk, Jo­sip Jo­ška Broz. Da­nas je pred­sed­nik Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u Sr­bi­ji i na­rod­ni po­sla­nik u Skup­šti­ni Re­pu­bli­ke, a pam­ti­mo da je ne­kih le­ta, kao sa­bo­raš u Gu­či, uz tru­bač­ki or­ke­star pe­vao „Ko to ka­že, ko to la­že, Sr­bi­ja je ma­la”, dok su mno­gi Sr­bi okre­ta­li gla­vu od te stro­fe.

– Sa­mo da zna­te, ja sam to pe­vao kad je bi­lo za­bra­nje­no. Pe­va­ću opet – re­kao nam je Jo­ška Broz za „Po­li­ti­ku”.

On je na­šem no­vi­na­ru Slav­ku Tro­še­lju is­pri­čao da je nje­gov ču­ve­ni de­da i ime­njak kao mla­dić bio u Ru­si­ji i ra­dio u mli­nu, raz­vo­ze­ći us­put za­pre­gom me­lji­vo ve­le­po­sed­ni­ci­ma. Pa je „jed­nom pri­li­kom de­da sti­gao s bra­šnom u ku­ću spa­hi­je ko­ji je imao tri kćer­ke i kla­vir, a on je vo­leo taj in­stru­ment”.

I ni­je bio, Jo­sip Broz, bez mu­zič­kog da­ra. O to­me nam je ne­dav­no u Čač­ku pri­po­ve­da­la i na­ša oper­ska pri­ma­do­na Rad­mi­la Ba­ko­če­vić, dok je bi­la u po­se­ti bra­ći. Ona je, ina­če, ro­đe­na u Gu­či, pri­hva­tiv­ši zbog to­ga 2012. du­žnost do­ma­ći­na 52. Dra­ga­čev­skog sa­bo­ra.

– Bi­la sam po­zva­na na sve­ča­nost ko­ju je, ne­kih go­di­na, dr­žav­ni vrh Ju­go­sla­vi­je pri­re­dio u jed­noj voj­noj usta­no­vi i ta­da me je pred­sed­nik Ti­to za­mo­lio da ot­pe­vam ari­ju iz „Tra­vi­ja­te”. A on će, ka­že, da me pra­ti na kla­vi­ru. Svi­rao je pri­stoj­no i za­tim is­pri­čao da je kla­vir sa­vla­dao u Ru­si­ji, u dru­štvu ne­kih spa­hij­skih ćer­ki.

U ovu tru­bač­ku po­vest kre­to­smo od je­zi­ko­slo­va­ca, ne­ka ta­ko osta­ne i na kon­cu. Šta je sa­bor?

Na grč­kom si­nod, na la­tin­skom kon­cil. Ozna­ča­va sve­op­šti, od­no­sno va­se­ljen­ski cr­kve­ni sa­bor, pa je Žič­kim sa­bo­rom 1221. (na ko­me je ar­hi­e­pi­skop Sa­va Ne­ma­njić pa­pi­nom kru­nom uz­di­gao svo­ga bra­ta Ste­fa­na za kra­lja, či­me je Ra­ška po­sta­la kra­lje­vi­na) za­po­čeo sa­mo­stal­ni ži­vot sred­nje­ve­kov­ne Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. I pr­vi Dra­ga­čev­ski sa­bor odr­žan je na cr­kve­ni pra­znik, Po­krov Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, 14. ok­to­bra 1961.