Трубач прве класе из Губереваца

Гу­чом од сре­де је­зде ор­ке­стри из мно­штва срп­ских се­ла и кад их до­ма­ћи­ни бу­ду по­стро­ји­ли на смо­три из­бро­ја­ће­мо, од ко­ло­во­ђе до ке­ца, по­ла хи­ља­де тру­ба­ча. Кад се сло­же флиг­хор­не, те­но­ри, ба­со­ви и буб­ње­ви сва­ко­ме на Са­бо­ру ср­це за­тре­пе­ри, и то је исти­на ко­ја се не мо­ра до­ка­зи­ва­ти: ко не во­ли тру­бу, ни­је ни до­шао у Гу­чу.

Док још тра­ју увод­ни так­то­ви 57. Са­бо­ра, ево при­ли­ке да се чу­је по­не­ка му­дра реч о нај­ве­ћем на­род­ном збо­ру у Ср­би­ји. По­чев од то­га ко је сми­слио име­ни­цу – су­ђе­ни­цу за Дра­га­чев­ски са­бор?

– Тру­ба је ста­ра све­сло­вен­ска и пра­сло­вен­ска реч на­ста­ла оно­ма­то­пе­јом, од­но­сно опо­на­ша­њем зву­ка. Вук је у свом пред­го­во­ру „Но­вом за­вје­ту” на­пи­сао да је, ка­ко би пре­вео ово де­ло за ко­је ни­је би­ло до­вољ­но ре­чи у на­ро­ду, узео сто­ти­нак из цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка, а да је 84 сам на­чи­нио. Ме­ђу овим дру­ги­ма је­сте и реч тру­бач. Ка­ра­џић је, да­кле, од гла­го­ла тру­би­ти, до­да­ва­њем срп­ског су­фик­са -ач, на­пра­вио име­ни­цу тру­бач. Ме­ђу оне 84 ре­чи је­су и ви­кач, вре­бач, из­ми­шљач, ку­шач, пре­пи­рач, слу­шач – ка­же за „По­ли­ти­ку” др Ра­да Сти­јо­вић, на­уч­ни са­вет­ник Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, се­кре­тар од­бо­ра СА­НУ за про­у­ча­ва­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и пред­сед­ник Уре­ђи­вач­ког од­бо­ра „Реч­ни­ка Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти”.

Да ли је Вук у скла­ду с дру­гим име­ни­ца­ма срп­ског је­зи­ка баш сам са­чи­нио реч тру­бач или је ипак пре­у­зео из ру­ског, у ко­ме она по­сто­ји, ни­је ни ва­жно у крај­њем ис­хо­ду:

– Она се укла­па у срп­ски гра­ма­тич­ки си­стем, а у срп­ски је­зик њу је увео Вук – на­по­ми­ње др Ра­да Сти­јо­вић.

Пр­ви ду­вач­ки са­ста­ви у пре­ђа­шњој кне­же­ви­ни по­ти­чу од Серб­ско-кња­жев­ске бан­де, ко­ју је 1831. у Кра­гу­јев­цу обра­зо­вао Ми­лош Обре­но­вић, по угле­ду на европ­ске дво­ро­ве, до­во­де­ћи из Сом­бо­ра у Ср­би­ју че­шког Је­вре­ји­на, ка­пел­ни­ка Јо­зе­фа Шле­зин­ге­ра. А пр­ви дра­га­чев­ски тру­бач је­сте, сва је при­ли­ка, не­ки вој­ник из срп­ско-тур­ског ра­та 1876. Нај­ста­ри­ји бе­лег о то­ме још оп­ста­је на гро­бљу у Гу­бе­рев­ци­ма, на­до­мак Гу­че, где је кле­сар на спо­ме­ник од пе­шча­ра упи­сао: „Овај би­љег по­ка­зу­је Уро­ша Ра­ки­ће­ви­ћа... тру­бач 1. кла­се на­род­не вој­ске 1. ба­та­љо­на 1. че­те, кои че­сно по­жи­ви 30 год а на Ши­ље­гов­цу 21 сеп­тем­бра 1876 год за Ота­че­ство бра­не­ћи се од Ту­ра­ка по­ги­бе...”

Као вој­нич­ки ин­стру­мент, тру­ба се ла­ко одо­ма­ћи­ла у зе­мљи Ср­би­ји, ко­ја у ра­то­ви­ма ни­кад, зло да не чу­је, оску­де­ва­ла ни­је. Тру­ба­чи су, ов­де, го­ди­на­ма сви­ра­ли и у сла­ву ко­му­ни­стич­ких рат­них во­ђа, јер је на сва­ком са­бо­ру чак до 1990. при­ре­ђи­ва­на и ака­де­ми­ја „Дру­же Ти­то, ми ти се ку­не­мо”. Иако је он умро де­сет го­ди­на ра­ни­је, а ју­го­сло­вен­ски и срп­ски пар­ти­за­ни, ко­је је Јо­сип Броз Ти­то пред­во­дио у Дру­гом свет­ском ра­ту, ни­кад у сво­јим је­ди­ни­ца­ма ни­су има­ли тру­ба­че. Исто та­ко, Ти­то ни­кад ни­је био у Гу­чи (као ни Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић), док су сви вла­да­ри но­ви­јег до­ба ви­ђе­ни у ва­ро­ши­ци.

Али, у срп­ско-ју­го­сло­вен­ско-ко­му­ни­стич­ко-тру­бач­ки део исто­ри­је уме­шао се, на свој на­чин, Ти­тов унук, Јо­сип Јо­шка Броз. Да­нас је пред­сед­ник Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је у Ср­би­ји и на­род­ни по­сла­ник у Скуп­шти­ни Ре­пу­бли­ке, а пам­ти­мо да је не­ких ле­та, као са­бо­раш у Гу­чи, уз тру­бач­ки ор­ке­стар пе­вао „Ко то ка­же, ко то ла­же, Ср­би­ја је ма­ла”, док су мно­ги Ср­би окре­та­ли гла­ву од те стро­фе.

– Са­мо да зна­те, ја сам то пе­вао кад је би­ло за­бра­ње­но. Пе­ва­ћу опет – ре­као нам је Јо­шка Броз за „По­ли­ти­ку”.

Он је на­шем но­ви­на­ру Слав­ку Тро­ше­љу ис­при­чао да је ње­гов чу­ве­ни де­да и име­њак као мла­дић био у Ру­си­ји и ра­дио у мли­ну, раз­во­зе­ћи ус­пут за­пре­гом ме­љи­во ве­ле­по­сед­ни­ци­ма. Па је „јед­ном при­ли­ком де­да сти­гао с бра­шном у ку­ћу спа­хи­је ко­ји је имао три кћер­ке и кла­вир, а он је во­лео тај ин­стру­мент”.

И ни­је био, Јо­сип Броз, без му­зич­ког да­ра. О то­ме нам је не­дав­но у Чач­ку при­по­ве­да­ла и на­ша опер­ска при­ма­до­на Рад­ми­ла Ба­ко­че­вић, док је би­ла у по­се­ти бра­ћи. Она је, ина­че, ро­ђе­на у Гу­чи, при­хва­тив­ши због то­га 2012. ду­жност до­ма­ћи­на 52. Дра­га­чев­ског са­бо­ра.

– Би­ла сам по­зва­на на све­ча­ност ко­ју је, не­ких го­ди­на, др­жав­ни врх Ју­го­сла­ви­је при­ре­дио у јед­ној вој­ној уста­но­ви и та­да ме је пред­сед­ник Ти­то за­мо­лио да от­пе­вам ари­ју из „Тра­ви­ја­те”. А он ће, ка­же, да ме пра­ти на кла­ви­ру. Сви­рао је при­стој­но и за­тим ис­при­чао да је кла­вир са­вла­дао у Ру­си­ји, у дру­штву не­ких спа­хиј­ских ћер­ки.

У ову тру­бач­ку по­вест кре­то­смо од је­зи­ко­сло­ва­ца, не­ка та­ко оста­не и на кон­цу. Шта је са­бор?

На грч­ком си­нод, на ла­тин­ском кон­цил. Озна­ча­ва све­оп­шти, од­но­сно ва­се­љен­ски цр­кве­ни са­бор, па је Жич­ким са­бо­ром 1221. (на ко­ме је ар­хи­е­пи­скоп Са­ва Не­ма­њић па­пи­ном кру­ном уз­ди­гао сво­га бра­та Сте­фа­на за кра­ља, чи­ме је Ра­шка по­ста­ла кра­ље­ви­на) за­по­чео са­мо­стал­ни жи­вот сред­ње­ве­ков­не Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве. И пр­ви Дра­га­чев­ски са­бор одр­жан је на цр­кве­ни пра­зник, По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, 14. ок­то­бра 1961.