„Pšeničica, sitno sjeme” za Jankovu pobedu

Gu­ča – Pr­va tru­ba 57. Dra­ga­čev­skog sa­bo­ra tru­ba­ča je­ste Jan­ko Jo­va­no­vić (25) iz Ze­mu­na, ko­ji se ov­de tak­mi­čio pred­vo­de­ći or­ke­star Lju­bi­vo­ja Di­ko­vi­ća iz Po­že­ge, jer su i Jan­ko­vi ko­re­ni iz obli­žnjeg Ka­ra­na. On je, in­stru­men­tal­no, iz­veo na­rod­nu pe­smu „Pše­ni­či­ce, sit­no sje­me” ko­ja je tru­ba­či­ma naj­te­ža po­sto­je­ća, zbog ra­spo­na od tri ok­ta­ve. Na vi­nil plo­ču, dav­nih da­na, sni­mi­li su je, iz­vo­de­ći sev­da­lin­ke, Ze­hra De­o­vić i Ze­ke­ri­jah Đe­zić.

Pr­vi se usu­dio da je pro­vu­če kroz tru­bu i po­be­dio je na Sa­bo­ru pre dve de­ce­ni­je Sve­to­zar La­zo­vić Gon­go iz Je­že­vi­ce, ta­ko­đe kod Po­že­ge, a za­tim je istu ari­ju vr­hun­ski od­svi­rao umet­nik s ap­so­lut­nim slu­hom, Bo­ban Mar­ko­vić iz Vla­di­či­nog Ha­na.

Ka­ko ste uve­žba­li tu pe­smu, pi­ta­mo Jan­ka Jo­va­no­vi­ća, mi­nut po­sle po­be­de, iza ve­li­ke po­zor­ni­ce u Gu­či.

– Te­ško, mno­go te­ško – re­če sreć­ni mo­mak.

On je, pri­de, do­bio i pr­vu na­gra­du struč­nog ži­ri­ja za naj­bo­lje od­svi­ra­no ko­lo („Na­rod­no ko­lo”) i ćut­ke je pri­mio obe od­lu­ke, kao da ne ve­ru­je da se sve to do­ga­đa baš nje­mu.

Naj­bo­lji or­ke­star 57. Sa­bo­ra je ka­pe­la ko­ju pred­vo­di Bo­jan Kr­stić iz Vla­di­či­nog Ha­na, naj­bo­lji ba­si­sta je Ili­ja Đe­na­dić iz or­ke­stra Iva­na Đe­na­di­ća (Ak­ma­či­ći), te­no­ri­sta Dra­gan Jev­tić (or­ke­star Jan­ka Jo­va­no­vić i Lju­bi­vo­ja Di­ko­vi­ća) a bub­njar Sla­vi­ša Sta­men­ko­vić (or­ke­star Vla­di­mi­ra Iva­no­vi­ća, Za­gu­ža­nje kod Sur­du­li­ce). Ži­ri je na­gra­du za naj­i­zvor­ni­je mu­zi­ci­ra­nje do­de­lio or­ke­stru Iva­na Đe­na­di­ća.

Ka­ko ide pše­ni­či­ca? Ko ne­ma vre­me­na da se­di u ka­fa­ni ili, još bo­lje, pod ša­trom, ne­ka za­mi­sli mu­zi­ku na ove re­či: „Pše­ni­či­ce, sit­no sje­me, ah moj dra­gi, slat­ko ime. Ot­ka­da se mi gle­da­smo još se ni­smo po­lju­bi­li, ja bih te­be po­lju­bi­la kad bi maj­ka do­zvo­li­la”.

Sve to da­nas, uko­rak za obi­ča­ji­ma no­vog do­ba, ide ne­što br­že, bez do­zvo­le.