Dojdi, malo mome

***

E sad, za­što sam ovo is­pri­čao, ne znam, ali ne­će da ško­di, što bi re­kao je­dan ve­li­ki glu­mac, a ma­li... ’aj­de da ne la­jem.

***

Me­đu­tim, ni­je se on je­di­ni ogla­ša­vao. Po­što mi je na TV pr­vi na da­ljin­cu TV N1, ko­in­ci­den­ci­ja valj­da ili slič­no, od­gle­dao sam dnev­nik u se­dam. Ne tre­ba ti du­že od tri mi­nu­ta da utvr­diš ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku, slo­bo­da, de­mo­kra­ti­ja, ma va­ži, kad, gle­dam kaj­ron (tr­če­ća slo­va) a ta­mo pi­še: „Afe­ra u Ma­ke­do­ni­ji po sta­rom: Tre­sla se go­ra, ro­dio se miš”, re­kla je Jel­ka Jo­va­no­vić! Ko je Jel­ka? Ot­kud ona tu? Šta ona zna oko tog mi­ša? Da ni­je ona ne­ki po­li­tič­ki ana­li­ti­čar? Ka­ko je za­slu­ži­la da se vr­ti na ekra­nu po­la sa­ta ta go­spo­đi­ca Mi­šić, par­don, Jo­va­no­vić? Ne zna ni­ko!

***

Re­gi­on, ka­kva reč! De­lu­je ne­ka­ko ad­mi­ni­stra­tiv­no, si­vo, ma... zvu­či lo­še, eto ta­ko zvu­či.

Baš kao i si­tu­a­ci­ja u re­gi­o­nu.

Evo, npr., Hr­va­ti: Mi­ni­star prav­de u kom­ši­lu­ku je sa­op­štio da spo­men-plo­ča „Za dom sprem­ni”, što je ču­ve­ni usta­ški bor­be­ni po­klič, osta­je na ula­zu u Ja­se­no­vac, naj­ve­ću srp­sku grob­ni­cu. I, sad, svi usta­še da vi­ču sra­mo­ta i stra­šno.

A ja mi­slim da je to po­šte­no.

Nor­mal­no je da usta­še sta­ve svo­ju ta­blu na to igra­li­šte gde su kla­li lju­de, si­lo­va­li že­ne i raz­bi­ja­li deč­je gla­ve o be­ton. Lo­gi­ka je za sa­da na­u­ka! Gde će da sta­ve ta­blu ne­go ta­mo, i ko će to da po­dr­ži ako ne nje­na vla­da. Da ne­će mo­žda da ih po­dr­ži Izra­el?

Mi će­mo da ih po­dr­ži­mo. Ko će dru­gi ka­da je odav­no po­zna­to da smo pre­ma nji­ma dok­to­ri­ra­li stok­holm­ski sin­drom.

***

Zo­što da če­ka­me – us­klik­nu­še Ma­ke­don­ci­te i pro­gla­si­še, za vre­me one vla­sti (2008) Ko­so­vo za dr­ža­vu.

Ri­paf ka­ko be­sni­te ti­gri po svoj pu­tot ka Evro­pa­ta. Me­đu­tim, po­tre­sno je što oni ne sfa­taf da Evro­pa­ta ne­ќe da bu­du ni da­nas ni utre, ni on­da kad po­sta­nu Evro­pa ne­ќe bi­ti Evro­pa. 

Ne po­ma­že tu ni Bi­lja­na ni ohrid­ski­te iz­vo­ri, ni bi­se­ri za ko­je ne­ki stvar­no mi­sle da na­sta­ju u ezer­ce, ni Sve­ti Ka­neo, ni na­ši sve­ti Ki­ri­lo i Me­to­di­je čak ni ono na­še pri­zna­nje ove ju­žne ru­še­vi­ne pod la­žni ime­nom – Ma­ke­do­ni­ja.

U osno­vi, Ma­ke­do­ni­ja je ima­la ne­kog po­čet­nog isto­rij­skog tki­va da se raz­vi­je u re­la­tiv­no nor­mal­nu dr­ža­vu. I njih su mal­tre­ti­ra­li Tur­ci, ali ni­su bi­li je­di­ni. Mno­go ka­sni­je ima­li su so­lid­nu Vnu­tra­šnju ma­ke­don­sku re­vo­lu­ci­o­nar­nu or­ga­ni­za­ci­ju, ima­ju i sa­da ka­ri­ka­tu­ru od VMRO-a, do­sta su na­pre­do­va­li dok su se bo­ga­ti­li pu­šta­ju­ći naf­tu i al­vu Sr­bi­ji pod sank­ci­ja­ma, ta­da su u kon­tak­tu sa Sr­bi­ma i kul­tur­no na­pre­do­va­li. Na kra­ju, po ne­če­mu su ušli i u isto­ri­ju jer smo u Ku­ma­no­vu sve­ča­no pro­sla­vi­li na­šu ka­pi­tu­la­ci­ju...

Je­di­ni pri­ja­te­lji Ma­ke­do­ni­je u okru­že­nju zo­vu se Sr­bi. Svi osta­li zo­vu se Gr­ci, Bu­ga­ri i Šip­ta­ri. Ovim po­sled­nji­ma mo­gli su od­mah da ude­le i dru­gi pot­pis za još jed­nu dr­ža­vu s gra­ni­com De­bar–Go­sti­var–Ki­če­vo–Vev­ča­ni–Stru­ga–Ohrid i, be­še li le­va ili de­sna oba­la Var­da­ra?

Ma­ke­do­ni­ja je svo­jim iz­bo­rom iza­bra­la svog gro­ba­ra.

***

Gde smo sta­li s tim re­gi­o­nom? Opet Hr­vat­ska? OK.

Na hr­vat­skom opo­zi­ci­o­nom saj­tu „stop-me­sić” pi­še sle­de­će: „Nje­go­va sli­je­de­ća ak­ci­ja je bi­la za­hva­la svo­jim pri­ja­te­lji­ma En­gle­zi­ma. Me­sić je or­ga­ni­zi­rao der­nek na Pan­tov­ča­ku i po­zvao sve bri­tan­ske oba­vje­štaj­ce da se po­slu­že u dr­žav­noj ar­hi­vi i po­ne­su sve do­ku­men­te s pred­no­šću onim na ko­ji­ma pi­še ’taj­no’. Bri­tan­ci ni­su okli­je­va­li.” Sa­mo ta­ko mo­že da se ob­ja­sni ka­ko je Me­sić na pred­sed­nič­kim iz­bo­ri­ma 2000. go­di­ne s pet od­sto po­dr­ške, kao vo­đa „Tre­ćeg blo­ka” pro­tiv Tuđ­ma­na, sa­mo me­sec da­na ka­sni­je sko­čio na 56 pro­ce­na­ta! Ni­ka­da ni­su ob­ja­vlje­ni fi­nan­si­je­ri kam­pa­nje.

***

Me­sić je po­mi­slio da je „po­vi­je­sna” lič­nost jer su Izra­el­ci pri­sta­li da ga pri­me u po­se­tu, upr­kos stra­da­nju Je­vre­ja u usta­škoj dr­ža­vi! 

Ali, Izra­el­ci... 

Me­si­ća je na aero­dro­mu do­če­kao za­me­nik za­me­ni­ka bez slu­žbe­ne ce­re­mo­ni­je a ka­da se Me­sić po­na­dao da je vre­me za isto­rij­ski go­vor u Kne­se­tu mo­gao je sa­mo da pro­či­ta ono što mu je spre­mio Efra­im Zu­rof. Me­sić se iz­vi­nio za zlo­či­ne tzv. NDH, „ko­ja ni­je bi­la ni­ti Ne­za­vi­sna ni­ti Hr­vat­ska” (Me­si­će­va omi­lje­na fra­za). Izra­el­ski po­sla­ni­ci su ga od­mah pre­ki­nu­li i re­kli ka­ko je NDH bi­la hr­vat­ska dr­ža­va pri­zna­ta u do­sta ze­ma­lja. Me­sić je bez po­ča­sti i u ve­li­kom ne­re­du na­pu­stio Izra­el

***

„Ne mi­sle valj­da Sr­bi iz Kra­ji­ne da mi u ovim šle­pe­ri­ma iz Ma­đar­ske vo­zi­mo NA­LIV PE­RA! Ma­lo su­tra, go­spo­do.”

„Sr­bi će iz Hr­vat­ske od­ni­je­ti ono­li­ko ze­mlje ko­li­ko su na opan­ci­ma do­ni­je­li!”

„Tre­ba voj­no na­pa­sti Sr­bi­ju jer ne mo­že bi­ti da se na Te­ra­zi­ja­ma pi­je ka­pu­ći­no dok Vu­ko­var go­ri.”

***

Šta, a? Cr­na Go­ra? Mo­že...

Vla­snik fri-šop dr­ža­ve, osni­vač Aka­de­mi­je za gu­sa­re, no­si­lac Or­de­na Ri­đo­bra­dog s ukr­šte­nim ce­vi­ma za si­pa­nje go­ri­va, po­ča­sni kon­zul So­ma­li­je, vla­snik flo­te Sport­skog udru­že­nja br­zih ča­ma­ca, Pred­sed­nik Za­jed­ni­ce špe­di­te­ra Evro­pe bez gra­ni­ca, dis­pe­čer drum­skih kr­sta­ri­ca za pre­voz ci­ga­re­ta, Šef ca­ri­ne Ja­dran­ske oba­le, po­sed­nik, ho­te­li­jer i ban­kar, po­no­sni re­to­ri­čar sa sim­pa­tič­nom go­vor­nom ma­nom, go­spo­dar vo­de i ka­me­na, obo­ža­va­ni bos ko­ji ne sku­plja sve mr­vi­ce sa sto­la, don i kum Mi­lo Đu­ka­no­vić op­tu­žio je ubi­je­nog hr­vat­skog no­vi­na­ra da ni­je bio me­dij­ski mag već me­dij­ski re­ke­taš!

Ni­je iz­dr­žao uvre­đe­ni vla­snik Cr­ne Go­re!

I ta­ko po­ka­zao ko­li­ko je su­je­tan i... da­kle ra­njiv. 

Da je bar fil­mo­ve gle­dao znao bi ka­ko je pao Al Ka­po­ne, ali Mi­lo ne gle­da fil­mo­ve jer Mi­lo ži­vi u fil­mu...

Pu­ka­nić ga je ta­da u svo­jim no­vi­na­ma pro­gla­sio za naj­ve­ćeg šver­ce­ra u ovom de­lu Evro­pe, ko­ji ne sa­mo da ni­je u za­tvo­ru, već i vla­da jed­nom pa­tri­jar­hal­nom i po­lu­za­o­sta­lom dr­ža­vi­com na Bal­ka­nu či­ji po­da­ni­ci za osnov­ne ži­vot­ne vred­no­sti pri­zna­ju mo­bil­ni, „golf dvoj­ku” i in­deks Prav­nog fa­kul­te­ta u mr­skom Be­o­gra­du.

Pu­ka­nić je mr­tav a Mi­lo ni­kad ži­vlji i ni­ka­da moć­ni­ji op­tu­žu­je po­čiv­šeg da je uz sva­ko ne­ga­tiv­no pi­sa­nje o le­pom i ele­gant­nom đe­ti­ću išla i uce­nji­vač­ka po­ru­ka...

Za­što je Pu­ka­nić mr­tav, a Mi­lo živ i slo­bo­dan?

Opro­štaj­ni­cu gre­ho­va ste­kao je jer je po­mo­gao da se sru­ši Mi­lo­še­vić.

A, ko sam ja da ga kri­ti­ku­jem kad su iz istog raz­lo­ga i ovi „na­ši” pe­tog ok­to­bra do­šli na vlast...

***

I za zle i neo­bra­zo­va­ne „mo­me” iz na­slo­va je de­voj­ču­rak, što bi da­nas re­kli ti­nej­džer­ka. He­he.