Дојди, мало моме

***

Е сад, за­што сам ово ис­при­чао, не знам, али не­ће да шко­ди, што би ре­као је­дан ве­ли­ки глу­мац, а ма­ли... ’ај­де да не ла­јем.

***

Ме­ђу­тим, ни­је се он је­ди­ни огла­ша­вао. По­што ми је на ТВ пр­ви на да­љин­цу ТВ Н1, ко­ин­ци­ден­ци­ја ваљ­да или слич­но, од­гле­дао сам днев­ник у се­дам. Не тре­ба ти ду­же од три ми­ну­та да утвр­диш уре­ђи­вач­ку по­ли­ти­ку, сло­бо­да, де­мо­кра­ти­ја, ма ва­жи, кад, гле­дам кај­рон (тр­че­ћа сло­ва) а та­мо пи­ше: „Афе­ра у Ма­ке­до­ни­ји по ста­ром: Тре­сла се го­ра, ро­дио се миш”, ре­кла је Јел­ка Јо­ва­но­вић! Ко је Јел­ка? От­куд она ту? Шта она зна око тог ми­ша? Да ни­је она не­ки по­ли­тич­ки ана­ли­ти­чар? Ка­ко је за­слу­жи­ла да се вр­ти на екра­ну по­ла са­та та го­спо­ђи­ца Ми­шић, пар­дон, Јо­ва­но­вић? Не зна ни­ко!

***

Ре­ги­он, ка­ква реч! Де­лу­је не­ка­ко ад­ми­ни­стра­тив­но, си­во, ма... зву­чи ло­ше, ето та­ко зву­чи.

Баш као и си­ту­а­ци­ја у ре­ги­о­ну.

Ево, нпр., Хр­ва­ти: Ми­ни­стар прав­де у ком­ши­лу­ку је са­оп­штио да спо­мен-пло­ча „За дом спрем­ни”, што је чу­ве­ни уста­шки бор­бе­ни по­клич, оста­је на ула­зу у Ја­се­но­вац, нај­ве­ћу срп­ску гроб­ни­цу. И, сад, сви уста­ше да ви­чу сра­мо­та и стра­шно.

А ја ми­слим да је то по­ште­но.

Нор­мал­но је да уста­ше ста­ве сво­ју та­блу на то игра­ли­ште где су кла­ли љу­де, си­ло­ва­ли же­не и раз­би­ја­ли деч­је гла­ве о бе­тон. Ло­ги­ка је за са­да на­у­ка! Где ће да ста­ве та­блу не­го та­мо, и ко ће то да по­др­жи ако не ње­на вла­да. Да не­ће мо­жда да их по­др­жи Изра­ел?

Ми ће­мо да их по­др­жи­мо. Ко ће дру­ги ка­да је одав­но по­зна­то да смо пре­ма њи­ма док­то­ри­ра­ли сток­холм­ски син­дром.

***

Зо­што да че­ка­ме – ус­клик­ну­ше Ма­ке­дон­ци­те и про­гла­си­ше, за вре­ме оне вла­сти (2008) Ко­со­во за др­жа­ву.

Ри­паф ка­ко бе­сни­те ти­гри по свој пу­тот ка Евро­па­та. Ме­ђу­тим, по­тре­сно је што они не сфа­таф да Евро­па­та не­ќе да бу­ду ни да­нас ни утре, ни он­да кад по­ста­ну Евро­па не­ќе би­ти Евро­па. 

Не по­ма­же ту ни Би­ља­на ни охрид­ски­те из­во­ри, ни би­се­ри за ко­је не­ки ствар­но ми­сле да на­ста­ју у езер­це, ни Све­ти Ка­нео, ни на­ши све­ти Ки­ри­ло и Ме­то­ди­је чак ни оно на­ше при­зна­ње ове ју­жне ру­ше­ви­не под ла­жни име­ном – Ма­ке­до­ни­ја.

У осно­ви, Ма­ке­до­ни­ја је има­ла не­ког по­чет­ног исто­риј­ског тки­ва да се раз­ви­је у ре­ла­тив­но нор­мал­ну др­жа­ву. И њих су мал­тре­ти­ра­ли Тур­ци, али ни­су би­ли је­ди­ни. Мно­го ка­сни­је има­ли су со­лид­ну Вну­тра­шњу ма­ке­дон­ску ре­во­лу­ци­о­нар­ну ор­га­ни­за­ци­ју, има­ју и са­да ка­ри­ка­ту­ру од ВМРО-а, до­ста су на­пре­до­ва­ли док су се бо­га­ти­ли пу­шта­ју­ћи наф­ту и ал­ву Ср­би­ји под санк­ци­ја­ма, та­да су у кон­так­ту са Ср­би­ма и кул­тур­но на­пре­до­ва­ли. На кра­ју, по не­че­му су ушли и у исто­ри­ју јер смо у Ку­ма­но­ву све­ча­но про­сла­ви­ли на­шу ка­пи­ту­ла­ци­ју...

Је­ди­ни при­ја­те­љи Ма­ке­до­ни­је у окру­же­њу зо­ву се Ср­би. Сви оста­ли зо­ву се Гр­ци, Бу­га­ри и Шип­та­ри. Овим по­след­њи­ма мо­гли су од­мах да уде­ле и дру­ги пот­пис за још јед­ну др­жа­ву с гра­ни­цом Де­бар–Го­сти­вар–Ки­че­во–Вев­ча­ни–Стру­га–Охрид и, бе­ше ли ле­ва или де­сна оба­ла Вар­да­ра?

Ма­ке­до­ни­ја је сво­јим из­бо­ром иза­бра­ла свог гро­ба­ра.

***

Где смо ста­ли с тим ре­ги­о­ном? Опет Хр­ват­ска? ОК.

На хр­ват­ском опо­зи­ци­о­ном сај­ту „стоп-ме­сић” пи­ше сле­де­ће: „Ње­го­ва сли­је­де­ћа ак­ци­ја је би­ла за­хва­ла сво­јим при­ја­те­љи­ма Ен­гле­зи­ма. Ме­сић је ор­га­ни­зи­рао дер­нек на Пан­тов­ча­ку и по­звао све бри­тан­ске оба­вје­штај­це да се по­слу­же у др­жав­ној ар­хи­ви и по­не­су све до­ку­мен­те с пред­но­шћу оним на ко­ји­ма пи­ше ’тај­но’. Бри­тан­ци ни­су окли­је­ва­ли.” Са­мо та­ко мо­же да се об­ја­сни ка­ко је Ме­сић на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма 2000. го­ди­не с пет од­сто по­др­шке, као во­ђа „Тре­ћег бло­ка” про­тив Туђ­ма­на, са­мо ме­сец да­на ка­сни­је ско­чио на 56 про­це­на­та! Ни­ка­да ни­су об­ја­вље­ни фи­нан­си­је­ри кам­па­ње.

***

Ме­сић је по­ми­слио да је „по­ви­је­сна” лич­ност јер су Изра­ел­ци при­ста­ли да га при­ме у по­се­ту, упр­кос стра­да­њу Је­вре­ја у уста­шкој др­жа­ви! 

Али, Изра­ел­ци... 

Ме­си­ћа је на аеро­дро­му до­че­као за­ме­ник за­ме­ни­ка без слу­жбе­не це­ре­мо­ни­је а ка­да се Ме­сић по­на­дао да је вре­ме за исто­риј­ски го­вор у Кне­се­ту мо­гао је са­мо да про­чи­та оно што му је спре­мио Ефра­им Зу­роф. Ме­сић се из­ви­нио за зло­чи­не тзв. НДХ, „ко­ја ни­је би­ла ни­ти Не­за­ви­сна ни­ти Хр­ват­ска” (Ме­си­ће­ва оми­ље­на фра­за). Изра­ел­ски по­сла­ни­ци су га од­мах пре­ки­ну­ли и ре­кли ка­ко је НДХ би­ла хр­ват­ска др­жа­ва при­зна­та у до­ста зе­ма­ља. Ме­сић је без по­ча­сти и у ве­ли­ком не­ре­ду на­пу­стио Изра­ел

***

„Не ми­сле ваљ­да Ср­би из Кра­ји­не да ми у овим шле­пе­ри­ма из Ма­ђар­ске во­зи­мо НА­ЛИВ ПЕ­РА! Ма­ло су­тра, го­спо­до.”

„Ср­би ће из Хр­ват­ске од­ни­је­ти оно­ли­ко зе­мље ко­ли­ко су на опан­ци­ма до­ни­је­ли!”

„Тре­ба вој­но на­па­сти Ср­би­ју јер не мо­же би­ти да се на Те­ра­зи­ја­ма пи­је ка­пу­ћи­но док Ву­ко­вар го­ри.”

***

Шта, а? Цр­на Го­ра? Мо­же...

Вла­сник фри-шоп др­жа­ве, осни­вач Ака­де­ми­је за гу­са­ре, но­си­лац Ор­де­на Ри­ђо­бра­дог с укр­ште­ним це­ви­ма за си­па­ње го­ри­ва, по­ча­сни кон­зул Со­ма­ли­је, вла­сник фло­те Спорт­ског удру­же­ња бр­зих ча­ма­ца, Пред­сед­ник За­јед­ни­це шпе­ди­те­ра Евро­пе без гра­ни­ца, дис­пе­чер друм­ских кр­ста­ри­ца за пре­воз ци­га­ре­та, Шеф ца­ри­не Ја­дран­ске оба­ле, по­сед­ник, хо­те­ли­јер и бан­кар, по­но­сни ре­то­ри­чар са сим­па­тич­ном го­вор­ном ма­ном, го­спо­дар во­де и ка­ме­на, обо­жа­ва­ни бос ко­ји не ску­пља све мр­ви­це са сто­ла, дон и кум Ми­ло Ђу­ка­но­вић оп­ту­жио је уби­је­ног хр­ват­ског но­ви­на­ра да ни­је био ме­диј­ски маг већ ме­диј­ски ре­ке­таш!

Ни­је из­др­жао увре­ђе­ни вла­сник Цр­не Го­ре!

И та­ко по­ка­зао ко­ли­ко је су­је­тан и... да­кле ра­њив. 

Да је бар фил­мо­ве гле­дао знао би ка­ко је пао Ал Ка­по­не, али Ми­ло не гле­да фил­мо­ве јер Ми­ло жи­ви у фил­му...

Пу­ка­нић га је та­да у сво­јим но­ви­на­ма про­гла­сио за нај­ве­ћег швер­це­ра у овом де­лу Евро­пе, ко­ји не са­мо да ни­је у за­тво­ру, већ и вла­да јед­ном па­три­јар­хал­ном и по­лу­за­о­ста­лом др­жа­ви­цом на Бал­ка­ну чи­ји по­да­ни­ци за основ­не жи­вот­не вред­но­сти при­зна­ју мо­бил­ни, „голф двој­ку” и ин­декс Прав­ног фа­кул­те­та у мр­ском Бе­о­гра­ду.

Пу­ка­нић је мр­тав а Ми­ло ни­кад жи­вљи и ни­ка­да моћ­ни­ји оп­ту­жу­је по­чив­шег да је уз сва­ко не­га­тив­но пи­са­ње о ле­пом и еле­гант­ном ђе­ти­ћу ишла и уце­њи­вач­ка по­ру­ка...

За­што је Пу­ка­нић мр­тав, а Ми­ло жив и сло­бо­дан?

Опро­штај­ни­цу гре­хо­ва сте­као је јер је по­мо­гао да се сру­ши Ми­ло­ше­вић.

А, ко сам ја да га кри­ти­ку­јем кад су из истог раз­ло­га и ови „на­ши” пе­тог ок­то­бра до­шли на власт...

***

И за зле и нео­бра­зо­ва­не „мо­ме” из на­сло­ва је де­вој­чу­рак, што би да­нас ре­кли ти­неј­џер­ка. Хе­хе.