Moj život sa Markesom

Ovaj period obeležila je intenzivna ljubavna veza s mladom španskom glumicom i pesnikinjom Konsepsion Kintanom, ili Taćom, koja će ostaviti traga u njihovim životima i u njegovim delima.

– Kada sam ga prvi put videla, nije mi bio mnogo simpatičan, činio mi se pretenciozan. Novinar koji me je s njim upoznao pozvao ga je na književno veče na kome sam recitovala poeziju, ali je Markes odgovorio da neće doći jer nema ništa dosadnije nego kada žene čitaju poeziju. Sačekao nas je ispred kafea „Mabijon” i tu smo se upoznali. Kasnije sam shvatila da nije bio nadmen, da je zapravo vrlo stidljiv – priča prvi put za jedan srpski list osamdesetdevetogodišnja Taća.

Markesov pariski period završio se već naredne godine, kada je prihvatio posao u Karakasu, u redakciji lista „Momento”, ali je prijateljstvo s Taćom trajalo do kraja života.

Kada više nije bio siromašni novinar već svetski poznati pisac, kupio je stan u kući u kojoj živi Taća, u samom centru Pariza, nedaleko od velikih izdavačkih kuća, i posećivao je svaki put kada bi došao u francusku prestonicu. Trg ispred ove kuće odnedavno nosi njegovo ime.

Taći je posvetio francusko izdanje „Ljubavi u doba kolere”. Preko nje je razvio prijateljstvo sa srpskim slikarima Batom i Ljubinkom Mihailović, čije slike je držao u svom meksičkom domu.

– U Pariz sam došla kao mlada glumica. Nisam imala mnogo šanse jer sam govorila španski, zato sam radila sve druge poslove, kao i svi u Parizu, dok početkom šezdesetih nisam srela svog muža i život mi se promenio. Markesa sam upoznala u vreme dok je bio dopisnik, njegov list su ugasili i ostao je bez novca. Ni ja nisam imala mnogo, ali sam imala sobu u koju sam ga primila. Živeli smo u Latinskom kvartu i nismo mnogo izlazili, uglavnom smo se kretali u krugu Kolumbijaca. Francuski je učio preko Brasanovih pesama koje je svuda pevao.

U to vreme je radio na romanu „Pukovniku nema ko da piše”…

– Bila sam njegov prvi čitalac. Odmah sam shvatila da je u pitanju važno delo, da je način pisanja poseban. To je bio taj magični realizam. Moj muž, koji je dugo živeo u Južnoj Americi, pričao mi je potom da su Kolumbijci takvi, da je način na koji razmišljaju neka vrsta magičnog realizma.

Dok je radio na ovom romanu, iznova je preživljavao situaciju koju je opisao kroz lik pukovnika koji stalno ide u luku da proveri da li mu je stigao novac.  Tako je on svakodnevno silazio do poštanskog sandučeta da proveri da li mu je odnekud stigao ček, u tom hotelu u kome nismo imali šta da jedemo. Nismo imali ništa, ni za metro.

Inspiraciju je crpeo i iz vašeg odnosa?

– Za mene kažu da sam pukovnik jer sam mu se, u vreme dok smo bili zajedno, obraćala poput pukovnika. Zvao me je zapravo „generale”, zato što sam za njega bila autoritarna. Govorio mi je: „Vi Španjolke pričate poput kolumbijskih muškaraca.” Razumela sam šta je hteo da kaže kad sam čula njihove žene kako pričaju, mekše, mnogo suptilnije nego u Španiji. Govorila sam mu da moramo da jedemo, pitala sam ga hoće li nešto da preduzme. Siromah nije znao ništa drugo nego da kuca na mašini i da piše, piše.

Bio je odlučan u nameri da postane pisac?

– Potpuno se tome predao, ali kada imate problema s novcem…

Njegov književni rad u to vreme nije bio prepoznat…

– Bio je odličan reporter, novinar. Zato je došao u Evropu, da izveštava za svoj list, ali ga je u tome omela nova vlast. Da nije bilo diktature, možda ne bi napisao „Pukovniku nema ko da piše”. Prevela sam ovaj roman s prijateljem i ponudili smo ga francuskom izdavaču, ali je knjiga ostala neprimećena.

Markes nije bilo srećan u Parizu, u svakom smislu. Govorio je da Francuzi ne mogu u potpunosti da shvate njegovo delo. Za mene je ovaj roman, verovatno iz ličnih razloga, njegovo najbolje delo.

Jeste li zamišljali život s njim?

– Ne, u početku sam rekla da to ne želim. Zatrudnela sam, nažalost, i to je bio košmar, jer nisam to želela. Imala sam problema sa zdravljem, ali se sve dobro završilo. Gabrijel je bio pun razumevanja, izuzetno se poneo. Razišli smo se jer smo znali da nismo jedno za drugo. Ja sam otišla, a on je ostao još nekoliko meseci pre nego što je naputio Pariz. U to vreme je, kažu, upoznao Kortasara, koji je živeo nedaleko, sastajali su se u obližnjoj kafani. Tada već nismo bili zajedno, ali dokaz da mu je naš odnos značio jeste što je želeo da ostanemo prijatelji. Prva stvar koju je uradio kada se vratio u Pariz, ovenčan slavom, bila je da me poseti.

Kakav je bio njegov odnos sa ženama? Da li je bio zavodnik?

– Bio je zavodnik, ali ne s namerom, ne zato što je to hteo. Nije uopšte bio moj tip, nisam volela muškarce s brkovima, sviđali su mi se nešto stariji muškarci, kao što je moja prva velika ljubav, pesnik Blas de Otero ili moj muž s kim sam živela 40 godina. Markes je bio vrlo romantičan, hteo je da mi pokloni mesečinu. Niko pre njega nije tako pričao sa mnom.

Verujem da je bio veoma voljen, ali je u ljubavi bio veoma diskretan. Obožavao je svoju ženu Mersedes, s kojom sam razvila divno prijateljstvo. Njihovim sinovima Rodrigu i Gonzalu sam poput tetke. Pozvala sam je pre neki dan da joj ispričam iz prve ruke kako je prošla inauguracija trga s njegovim imenom ispred naše zgrade u Parizu, u kojoj je živeo i Malro, a i Hemingvej nije bio daleko. Prisutni su bili kolumbijski predsednik Santos i gradonačelnica Pariza Ani Idalgo. Mersedes se veoma radovala.

S njom ste zajedno prisustvovali dodeli Nobelove nagrade koja mu je uručena 1982. godine.

– To je jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu. Bio je, kao što kažu Španci, kao dete u novim cipelama. Mnogo sam plakala jer su kolumbijski pevači, koje je poveo sa sobom, pevali sve one pesme koje je on meni pevao. Kako je to bilo potresno… Gabrijel je divno pevao.

Videla sam ga pre nego što je umro, iznenada sam poželela da ga vidim jer sam znala da će jedan od nas uskoro umreti. Nisam sigurna da li me je prepoznao jer je gubio pamćenje. Nije me oslovio, ali me je snažno poljubio, oči su mu se tako zasijale – imao je taj intenzivni pogled – da sam sigurna da je znao da voli osobu koja je pred njim i da zna da ona njega voli.

Donela sam mu mnogo fotografija, s dodele Nobelove nagrade, s naših zajedničkih susreta. Gledao ih je i u jednom trenutku je rekao: „Uvek sam nosio kravatu.” Meni se to učinilo smešno zato što sam ga retko viđala s kravatom.

Slučajnost je bila da je u to vreme u Kolumbiji bio Bil Klinton, koji je uvek o njemu govorio s velikim poštovanjem i koji je došao da ga poseti.

Markes je bio intelektualac čiji glas je imao snažan odjek na međunarodnoj sceni, koji nije odstupao od onoga u šta je verovao ni kada su ga žestoko kritikovali, kao u slučaju njegovog prijateljstva s Fidelom Kastrom.

– Kada sam ga upoznala, bio je politički veoma svestan. Gabrijel mi je uvek govorio o politici, bio je snažno angažovan za ideje levice, iako ne verujem da je bio član Komunističke partije. Prvi put sam s njim išla na Fet de l’Imanite (politički sabor Komunističke partije i drugih partija levice koji jednom godišnje u Parizu organizuje list „Imanite”).

Bio je član Raselovog tribunala (sud javnog mnjenja koji su osnovali filozofi Bertrand Rasel i Žan-Pol Sartr 1967. godine s ciljem da raskrinkaju politiku Sjedinjenih Američkih Država u Vijetnamu).

Prijateljstvo s Kastrom mu je mnogo naudilo, ali on mi je uvek govorio da prijatelj ostaje prijatelj. Zbog toga su ga kaznili. Nije čudo što je Vargas Ljosa, s kojim se sukobio oko Kube, ušao u Plejadu pre njega. Njih dvojica su potpuna suprotnost, dva sveta.

Markes je preko vas poznavao Ljubinku i Batu…

– Imao je veliku Ljubinkinu sliku u svojoj kući u Meksiku, koju je kupio mojim posredstvom. Nekoliko puta je bio u njenom ateljeu, bio je vrlo osetljiv na njen rad, govorio je da je srećan dok radi jer ispred sebe ima Ljubinku. Upoznao nas je moj muž Žan Rusof, koji je jedno vreme radio kao inženjer u Beogradu. Voleo je slikarstvo, bio je pravi kolekcionar. Kod nas u kući su se uvek okupljali umetnici. Nas dve smo se družile čitavog života, bila mi je najbolja drugarica.