Modro nebo nad Belim Brdom

Belo Brdo – Pod samim obroncima Kopaonika, četiri kilometra od Pančićevog vrha, svoje teške dane u osami živi nešto više od dvadeset žitelja Belog Brda, nekada moćnog rudarskog naselja, koje je svojevremeno bilo sinonim za bogat kulturni i društveni život. Dotrajalim asfaltnim putem do sela se stiže iz pravca Leposavića, odnosno Leška. Sada samo retki kamioni „Trepče” prolaze ovuda i pokoji pešak koji je krenuo u varoš da kupi hleba i soli.

U Belom Brdu, koje se spominje još u dubrovačkim knjigama iz 1461. godine, ostali su samo oni koji nemaju gde da odu. A nekada se ovde jagmilo za radno mesto u rudniku. U školi je bilo i po 270 učenika. Poslednji đak prvak ovde je upisan pre tri godine, u školi „Stana Bačanin”, jedinoj na Kosmetu na kojoj nema dvojezičnog natpisa. Od jeseni jedan predškolac će krenuti u prvi razred i biće jedini đak u četiri razreda osnovne, dok će u klupama od petog do osmog razreda biti još devet učenika.

Poreklo imena Belo Brdo neki vezuju za belinu snega koji se ovde zadržava i kada prve trešnje zarude, a po drugoj verziji mesto se tako zove po beloj zemlji i belim stenama.

– Belo Brdo je imalo dom kulture u vreme kada ga nije imao ni Leposavić, ni Lešak, a imalo je i restoran u kome su gostovali najpoznatiji pevači ondašnje Jugoslavije, a održavali su se i sastanci na visokom nivou – priča nam Stojan Petrović, nekadašnji konobar koji je ovde došao iz Brusa 1959. godine.

Prilaze nam i ostali žitelji ovog sela, svi bi da nam nešto kažu, da se izjadaju. Srđan Rilaković, koji ima troje dece, Ivanu, Snežanu i četvorogodišnjeg Lazara, veli da ovde nema uslova da se živi, ali da mu je ipak malo lakše od kada mu je opština obezbedila zaposlenje.

Inače, u samom Belom Brdu, ima petoro dece. Jedanaestogodišnji Nenad Đurić je jedan od njih. Srećemo ga pred seoskom prodavnicom.

– Volim da idem u školu, a najviše volim matematiku. Kada sam kod kuće čuvam krave i ovce. Nigde ne bih išao iz Belog Brda, ni u Leposaviću ne bih živeo. Najžalije mi je što ovde nemam još drugara – priča Nenad, pogleda spuštenog na vrhove gumenih opanaka.

U jednoj od baraka, u naselju zvanom „Logor”, sam živi Marko Milićević. Nedavno mu je umrla žena, sahranio ju je, veli, dole u selu Vračevu.

– Dobro mi je ovde, ali nema ko nekada ljudi sa kojima bih mogao da se ispričam, jer i ovo malo nas što smo ostali nekako smo se otuđili, sirotinja nas ubila. Ja nemam gde odavde, a i kada bih mogao, ne bih se preselio ni u Lešak, ni u Leposavić – priča nekadašnji rudar, dok se oko njega vrzmaju dve kokoške i mačor. (/slika2)

Prazni su kočaci ovde u Belom Brdu, tek poneko drži kokošku ili po jedno prase. Imaju i omanje bašte, ali je to tako, što bi ovde rekli, vrletno, da im se i ne mili da sade ni luk ni krompir.

Dejan Ilić, radnik „Trepče” u Zvečanu, dolazi petkom u svoje selo gde mu žive majka Georgina i otac Marinko. Dejan u Belom Brdu gaji pčele, a njegova majka, koja nas je dočekala pred barakom u kojoj živi, kaže da joj je najžalije što možda neće dočekati da joj se sin oženi.

– Ovde nijedna devojka neće da dođe. Svi bi dole, na asfalt – veli Georgina.

Nekada je rudnik „Trepča” imao 630 rudara, a radilo se u tri smene. Petar Lazić, Vlado Milunović i Pavle Tomić sećaju se da su oni i njihove kolege kopali i po dva miliona tona rude.

– Danas ne bih bio rudar, niti bih ikome savetovao da se opredeli za taj posao, jer je to težak i opasan posao. Kada sam se ja zapošljavao trebala mi je „veza” da bih dobio posao, a sada, čujem, traže rudare, ali retko ko se na konkurs javlja – kaže nam Petar Lazić i napominje da „ništa od države nije dobio, ni plac, ni stan”.

Pričaju nekadašnji rudari o teškom „hlebu sa devet kora”, kazuju kako su se spuštali dole u jamu na dubinu od tri kilometra, kako su nekada radili i sa robijašima koji su tu izdržavali zatvorsku kaznu, a među kojima je bilo i doktora i advokata.

Praćeni svojim domaćinima, napuštamo ovo poslednje selo na obroncima Kopaonika, na kosmetskoj strani, iznad koga se svod više ne plavi, ili, kako reče Georgina Ilić: „Modri nam se nebo nad Belim Brdom.”