Модро небо над Белим Брдом

Бело Брдо – Под самим обронцима Копаоника, четири километра од Панчићевог врха, своје тешке дане у осами живи нешто више од двадесет житеља Белог Брда, некада моћног рударског насеља, које је својевремено било синоним за богат културни и друштвени живот. Дотрајалим асфалтним путем до села се стиже из правца Лепосавића, односно Лешка. Сада само ретки камиони „Трепче” пролазе овуда и покоји пешак који је кренуо у варош да купи хлеба и соли.

У Белом Брду, које се спомиње још у дубровачким књигама из 1461. године, остали су само они који немају где да оду. А некада се овде јагмило за радно место у руднику. У школи је било и по 270 ученика. Последњи ђак првак овде је уписан пре три године, у школи „Стана Бачанин”, јединој на Космету на којој нема двојезичног натписа. Од јесени један предшколац ће кренути у први разред и биће једини ђак у четири разреда основне, док ће у клупама од петог до осмог разреда бити још девет ученика.

Порекло имена Бело Брдо неки везују за белину снега који се овде задржава и када прве трешње заруде, а по другој верзији место се тако зове по белој земљи и белим стенама.

– Бело Брдо је имало дом културе у време када га није имао ни Лепосавић, ни Лешак, а имало је и ресторан у коме су гостовали најпознатији певачи ондашње Југославије, а одржавали су се и састанци на високом нивоу – прича нам Стојан Петровић, некадашњи конобар који је овде дошао из Бруса 1959. године.

Прилазе нам и остали житељи овог села, сви би да нам нешто кажу, да се изјадају. Срђан Рилаковић, који има троје деце, Ивану, Снежану и четворогодишњег Лазара, вели да овде нема услова да се живи, али да му је ипак мало лакше од када му је општина обезбедила запослење.

Иначе, у самом Белом Брду, има петоро деце. Једанаестогодишњи Ненад Ђурић је један од њих. Срећемо га пред сеоском продавницом.

– Волим да идем у школу, а највише волим математику. Када сам код куће чувам краве и овце. Нигде не бих ишао из Белог Брда, ни у Лепосавићу не бих живео. Најжалије ми је што овде немам још другара – прича Ненад, погледа спуштеног на врхове гумених опанака.

У једној од барака, у насељу званом „Логор”, сам живи Марко Милићевић. Недавно му је умрла жена, сахранио ју је, вели, доле у селу Врачеву.

– Добро ми је овде, али нема ко некада људи са којима бих могао да се испричам, јер и ово мало нас што смо остали некако смо се отуђили, сиротиња нас убила. Ја немам где одавде, а и када бих могао, не бих се преселио ни у Лешак, ни у Лепосавић – прича некадашњи рудар, док се око њега врзмају две кокошке и мачор. (/slika2)

Празни су кочаци овде у Белом Брду, тек понеко држи кокошку или по једно прасе. Имају и омање баште, али је то тако, што би овде рекли, врлетно, да им се и не мили да саде ни лук ни кромпир.

Дејан Илић, радник „Трепче” у Звечану, долази петком у своје село где му живе мајка Георгина и отац Маринко. Дејан у Белом Брду гаји пчеле, а његова мајка, која нас је дочекала пред бараком у којој живи, каже да јој је најжалије што можда неће дочекати да јој се син ожени.

– Овде ниједна девојка неће да дође. Сви би доле, на асфалт – вели Георгина.

Некада је рудник „Трепча” имао 630 рудара, а радило се у три смене. Петар Лазић, Владо Милуновић и Павле Томић сећају се да су они и њихове колеге копали и по два милиона тона руде.

– Данас не бих био рудар, нити бих икоме саветовао да се определи за тај посао, јер је то тежак и опасан посао. Када сам се ја запошљавао требала ми је „веза” да бих добио посао, а сада, чујем, траже рударе, али ретко ко се на конкурс јавља – каже нам Петар Лазић и напомиње да „ништа од државе није добио, ни плац, ни стан”.

Причају некадашњи рудари о тешком „хлебу са девет кора”, казују како су се спуштали доле у јаму на дубину од три километра, како су некада радили и са робијашима који су ту издржавали затворску казну, а међу којима је било и доктора и адвоката.

Праћени својим домаћинима, напуштамо ово последње село на обронцима Копаоника, на косметској страни, изнад кога се свод више не плави, или, како рече Георгина Илић: „Модри нам се небо над Белим Брдом.”