Rizična Trampova iranska igra

Sporazum je doneo oprezni detant i privremenu pauzu u neprijateljstvu, ali sada se obnavlja antagonizam koji je trajao decenijama od Islamske revolucije 1979. godine. Dok Trampov razvod sa realnošću preti da postane stvaran, Teheran je posle perioda uzdržavanja prihvatio izazove obećavajući da će uzvratiti na „sasvim jasan čin neprijateljstva”.

Vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei na „Trampovu aroganciju” odgovorio je najavom nastavak raketnog programa, zbog koga su stigle nove američke kaznene mere. Parlament, Medžlis, na sankcije je uzvratio odobravanjem 260 miliona dolara za program i isto toliko za Islamsku revolucionarnu gardu, koju bi Tramp da proglasi za terorističku organizaciju.

Predsednik Hasan Rohani najavio je da će se, ukoliko SAD nastave sa „pretnjama i sankcijama”, Iran brzo vratiti spornom nuklearnom programu zbog koga je optuživan da ima ambiciju da napravi atomsku bombu – što je Teheran uvek demantovao. „Spremni smo za sve opcije”, kaže Ali Reza Rahimi, član parlamentarne komisije za spoljnu politiku i bezbednost.

Tramp, kome mir nije u DNK, a Iran mu je opsesija jer je sporazum najznačajniji spoljnopolitički simbol Baraka Obame, dvostruko rizikuje: novi konflikt zaoštrio bi odnose u regionu dovoljno pritisnutom ratovima i terorizmom, ali i radikalizovao iranske snage koje se protive otvaranju prema Zapadu.

Predsednik Rohani odbija bilo kakve nove pregovore. Najavljuje se „zajednički” otpor vlasti i naroda. Parlament je izglasao zakon o „kažnjavanju SAD zbog terorističkih aktivnosti i avanturizma”.

„Oni koji nameravaju da pocepaju ugovor treba da znaju da cepaju sopstveni politički život”, poručio je Rohani, čija je pragmatična agenda otvaranja prema svetu na majskim izborima dobila podršku 57 procenata stanovništva.

Kada je Tramp izabran, mnogi Iranci nadali su se najboljem. „Posle sporazuma o nuklearnom programu, sve je izgledalo dobro. Ne baš najbolje, ali stvari su se popravljale”, kaže 33-godišnji izdavač magazina Ali Sabzevari Fasfangari.

Po Teheranu ne kriju koliko su ogorčeni zbog Trampove diverzije sporazuma koji je pre dve godine ohrabrio reformske snage, obezbedio povećane prihode od nafte i lagani rast stranih investicija, mada ne i opipljiviji rast standarda.

„Način na koji se Tramp odnosi prema Iranu je potpuna sramota”, kaže Ali Reza Dašti, trgovac u teheranskom bazaru. „Amerikanci nam ni do sada ništa nisu mogli. Neće ni sada.”

Iranski patriotizam je snažan. Vraća se borbeno neprijateljstvo prema „Velikom Satani”. Sada povici „Marg bar Amerika”, „Smrt Americi”, na trgu Azadi glasno najavljuju da se Iran priprema za novu suočavanje sa svojim najvećim neprijateljem.

Strahujući od iranskog uticaja u regionu, pre svega u Siriji i Iraku ali i Avganistanu – uprkos de fakto savezništvu u borbi protiv Islamske države – Trampova administracija očajnički pokušava da dokaže da se Iran ne drži „duha” dogovora.

Pojačavajući pritisak i gurajući Iran ponovo u izolaciju, Vašington je nove sankcije zaveo neposredno pošto je Kongres drugi put ove godine prihvatio sertifikat Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) koji potvrđuje da se Iran pridržava odredaba sporazuma. Tramp bi da onemogući da Kongres posle novih 90 dana, sredinom oktobra, ponovo utvrdi da Iran poštuje dogovor.

Na Kapitol hilu se subverzivno govori o „promeni režima”, osvetničkoj, ali rizičnoj opciji koja bi nesumnjivo homogenizovala 81 milion Iranaca i podsetila ih na udar kojim je CIA 1953. dovela na vlast šaha Rezu Pahlavija.

Ovde se procenjuje da Tramp za svoju politiku sukobljavanja ne može da dobije široku podršku ni kod kuće ni u svetu. Mnogi Trampovi savetnici, uključujući i savetnika za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmastera, ali i neke vodeće kritičare Irana u Kongresu, prepoznaju potencijalno nepovratnu štetu od unilateralnog povlačenja iz sporazuma i pozivaju predsednika da to ne čini.

Državni sekretar Reks Tilerson rekao je da se ne slaže sa Trampovim pristupom: „Pocepati (sporazum) i otići” nije pravo rešenje. Nezadovoljni su i mnogi američki biznismeni željni poslova na lukrativnom iranskom tržištu.

Tramp je obnovom konfliktne retorike obradovao svoje konzervativce, Izrael i Saudijce, ali njegov problem je što sporazum, sem SAD, uključuje još pet zemalja potpisnica, koje sumnjaju u Trampove političke motive.

Iako je na samitu G-20 u Hamburgu Tramp pokušavao da pridobije Evropljane za svoj plan, EU nije sklona novom zaoštravanju i sankcijama u vreme buma trgovine i investicija sa Iranom.

Nedavnoj ceremoniji početka Rohanijevog drugog mandata prvi put u istoriji Islamske Republike prisustvovao je veliki broj gostiju iz inostranstva, uključujući i Federiku Mogerini, koja koordinira sprovođenje sporazuma. Njen dolazak bio je ohrabrujući signal Teheranu.

Eksperti IAEA, agencije UN koja je šest puta do sada utvrdila da se Iran pridržava sporazuma, takođe ne pokazuje entuzijazam za Trampovu konstrukciju slučaja Iran. „Problem sa Trampom je što ne znate kakva je njegova pozicija jer ih stalno menja”, smatra Mohamad Hodadi, direktor iranske agencije IRNA.

Pokušavajući da fabrikuje „alternativne činjenice”, Tramp rizikuje podsećanje na mračno poglavlje američke istorije – manipulacije sa iračkim oružjem za masovno uništavanje u vreme Džordža V. Buša.

Posledice Trumpovog povlačenja iz Pariskog dogovora o klimi su potencijalno katastrofalne. Napuštanje sporazuma o nuklearnom programu s Iranom bi drugu vrstu katastrofe samo moglo da ubrza.

Iran je neophodan za mirovni proces na Bliskom istoku. Njegov uticaj u raznim delovima islamskog sveta nemoguće je ignorisati. Šta onda vodi Trampa: neznanje ili ideologija? Verovatno su i jedno i drugo napravili eksplozivnu smesu koja se zove njegova politika.