Jovana Ćirilova su već svi zaboravili

Zašto se 51. izdanje Bitefa vraća bazičnim pričama na kojima počiva civilizacija: Bibliji, grčkoj mitologiji, epskoj književnosti...? Gde smo se, zapravo, prešli?

Ako se vratimo Šekspiru, a njemu zbilja treba verovati na reč, onda se do danas ništa nije promenilo, jer svako vreme koje je trošila naša civilizacija, trebalo je, za potrebe ljudi „upasovati”. Čini mi se da je samo ludilo stalno prisutno, pa nam se učini da u njemu ima i nekog sistema. Podsetimo se na vreme fašizma. Tada smo kao civilizacija dopustili da sistematski ludilo nadvlada. Ali bilo je i pre, a i posle toga vremena takvih stanja gde je valjalo ispravljati zglobove. Ta konstantnost naopakih stvari očito je trijumfovala nad ljudima. Predali smo se, ostavljajući trajne vrednosti: pristojnost, skromnost, odanost, ljubaznost… iza nas, islužene kao stare cipele, a  priklonili se bezvrednom šarenilu novog vremena. A ništa ne može da zameni, recimo, našu epsku poeziju. Sigurno će se neko, nekada pitati ko su i kakvi bili ti ljudi koji su pričali i pisali ovakve priče, imali ovakvu vrednost i shvatiće da nas to obeležava kao nacion. Televizor, kao i koštani tomahavk, imaju svi.

Bitef, pokazuju brojke, dobija veliko parče budžeta. Iz godine u godinu podvlačite da je to nedovoljno. Koje je to suma koja bi zadovoljila potrebe Bitefa? Koliko u toj priči ima nerealnih planova, megalomanije, hirova pojedinaca...?

Nije za Bitef samo količina novca ono što je važno, bilo bi dobro da postoji ranije određeni budžet, jer to daje prostora za planiranje, za smanjivanje nekih troškova i slično. Naravno, ima i kod nas nerealnih planova koji proističu najčešće iz ambicije da Beogradu i Srbiji podarimo najbolje što se može u pozorišnom svetu videti  u toj sezoni.

Mnogi pojedinci tvrde da je vreme Bitefa prošlo. Zašto je Bitef veća nepoznanica u Srbiji nego u svetu? Odnosno zašto tvrdite da Bitef mora da bude državni projekat?

Pojedinci da, i to je njihovo pravo, ali to ne znači da im je stav ispravan. I ovaj, kao i svi prethodni Bitef festivali, jasno pokazuju da Bitefovo vreme nije omeđeno. To je trajno dobro, koje smo mi u Srbiji smislili. Bitef je kao patent, koji će uvek funkcionisati, i na njemu će pisati Made in Serbia, dakle biće naš i mi treba da se njime ponosimo. Ako to ne činimo uzeće nam ga, odmah, bez razmišljanja, kao što bi nam uzeli kajmak ili ajvar.

Predstave vrhunskih umetnika i poznatih teatara koštaju. Koja predstava koja ove godine dolazi na Bitef je najskuplja?

Predstava „Olimp”. To je planina gde žive bogovi. A kad hoćete da zavirujete u taj svet, ako vam je volja da budete deo njega, to mora i da košta. Ali zamislite kako je dobro u tom društvu. Na Olimpu. Bar 24 sata.

Gotovo da je postao princip da Kikinđani budu na čelu Bitefa. Najpre Jovan Ćirilov, pa evo i vi. Koju sugestiju koju vam je on dao posebno pamtite?

On je u šali govorio da sam „Bitef dobio u nasledstvo, kao što se u Banatu nasleđuje zemlja”.  Poznavao sam ga dugo sam pre mog dolaska u Bitef, ali ne mogu reći da smo bili prijatelji, mada je odlično znao šta radim, čime se bavim, čak je napisao i predgovor za jednu moju dramu. Viđali smo se u Beogradu i Kikindi i za nas je on bio jako važan čovek u teatarskom smislu. Kikinda kao grad ima izuzetno dugu pozorišnu tradiciju, duh teatra je tu stalno je prisutan i to je možda ta preporuka koju nosimo sa sobom. I na to me je Jovan podsetio kada sam došao, ali još više je vodio računa da neprijatnosti koje su postojale prilikom mog imenovanja ne utiču na mene. Verovao mi je i stalno govorio da ćutim i radim, da će sve proći i da će ostati samo ono što učinimo.  Poslušao sam ga, mada bi on sigurno drugačije reagovao, jer je impulsivniji, ali je dobro procenio kakav sam i šta je najbolje za mene.

Proteklih dana u tišini je obeležen rođendan Jovana Ćirilova. Koliko se i kako njegova ličnost u Kikindi čuva od zaborava?

Mi smo narod koji sve zaboravlja. Pogledajte ko se sve setio da mu je nedavno bio rođendan, pa ćete videti koliko su predlozi da se ulice, trgovi, nagrade, teatri nazovu njegovim imenom u stvari bili samoreklama. Tako je i u Kikindi, mada ima i malo njegovo krivice, jer nije imao strpljenja da ona divna kuća u ulici Đure Jakšića bude njegov mali muzej. Ali kakvi smo možda bi danas to zdanje bilo devastirano, propalo, možda  ne bi bilo sredstava za održavanje i slično. Lako zaboravljamo!

Brižit Bardo je hrabra

Kajete se što niste postali fudbaler? Brižit Bardo je jedina živa osoba kojoj se divite?

Fudbal je stara slabost. Ali kad vidim kako sada neki trče i daju golove ja se pitam da li sam ja igrao istu igru. Brižit je meni značajna zato što ne laže i hrabra je da prizna sve svoje greške. Njena biografija je fascinantna. Nikada nisam bio opčinjen njenim filmskim opusom (nije ni ona) a ona mi je draga a istovetno je malo mrzim jer ne uspevam, poput nje, da kažem ono što mislim, ono što me povređuje, što žulja, a da to ne bude pogrešno shvaćeno. A takvo je vreme, uvek neko pogrešno shvati. Izvuče ili uvuče u nekakav kontekst. Gospođa Bardo je to odavno prihvatila i iskoračila iz mulja svakodnevice.