Đačke uniforme iz roditeljskog džepa

Anketa koju je prošle školske godine prosvetni vrh sproveo u školama širom Srbije pokazala je da je više od 50 odsto njih raspoloženo da uvede uniforme. To je moglo da znači da će u oko 900 škola danas osnovci, a što ne i srednjoškolci, u školi boraviti istovetno odeveni. Međutim, ovog septembra đaci u uniformama sreću se tek u ponekoj kući znanja, i to su uglavnom učenici škola koje su takvo odevanje uvele pre pompezno najavljivanog povratka uniformi.

Jedna od tih je smederevska osmoletka „Dr Jovan Cvijić” u kojoj su đačke uniforme svakodnevica poslednjih deset godina. U njenom krilu uči više od 1.200 đaka od prvog do osmog razreda i svi nose kecelje i bluze sa školskim amblemom. I to je rezultat roditeljske inicijative, posle ujednačenog stava saveta roditelja, od pre deset godina, da đaci dolaze u školu nepristojno odeveni, naročito devojčice odevene u majicama sa dekolteima i kratkim suknjicama.

– Uredili smo pravilnik o oblačenju koji svaka škola može da predvidi svojim statutom. Tražila sam da se svi roditelji o uvođenju uniformi anonimno izjasne, ne samo predstavnici saveta. Ideju je podržalo dve trećine ukupnog broja roditelja. Naši đaci su na časovima likovnog dizajnirali buduće uniforme, bilo je tu divnih kreacija sa košuljama, suknjama, pantalonama, sakoima, pa zimska i letnja varijanta, ali nije bilo moguće obistiniti te đačke ideje jer nije isti budžet svih roditelja. Odabrali smo najjednostavniju, najbolju a najjeftiniju varijantu koju svaki roditelj može da priušti. Od 1. septembra 2007. godine svi naši đaci nose uniforme. Ako bez uniforme dođu u školu to je povreda obaveze, doduše lakša – ukazuje Dragica Golubović, direktorka OŠ „Dr Jovan Cvijić” u Smederevu.

Sa Tekstilno-tehnološkom i poljoprivrednom školom „Despot Đurađ” potpisali su ugovor o saradnji, tako da đaci tekstilne škole na praksi šiju uniforme za osnovce. Izrada jedne uniforme: materijal, šivenje i mašinski vez amblema škole „Dr Jovan Cvijić”, ukupno košta 880 dinara.

– Najskuplji je materijal, tanji teksas, a šivenje nam naplaćuju 100 dinara po đačkoj kecelji, što je za roditelje veoma povoljno. Nismo tražili odobrenje od ministra niti nam je to bilo neophodno. Potrebna je saglasnost roditelja jer oni plaćaju. A naši đaci su veoma ponosni što su zahvaljujući uniformama prepoznatljivi kao „cvijićevci” na putu od kuće do škole u centru grada – kaže Golubovićeva.

Direktori škola u kojima đaci nose uniforme saglasni su da nema potrebe da škole koje žele da uvedu jednoobrazno oblačenje učenika čekaju ministarstvo. Tvrde da je svega jedno polugodište dovoljno da se na osnovu odluke roditelja od ideje stigne do punih učionica đaka u uniformama.

– Novac je najveća kočnica uvođenju uniformi. Roditelji naše škole odlučili su da žele to da plate. Velika podrška resornog ministarstva povratku uniformi iznedrila je pomisao da će to, možda, ministarstvo hteti i da finansira. Na kraju stigla je preporuka nadležnih da će školama koje imaju sopstvene prihode, recimo od izdavanja prostora, biti omogućeno da deo tog novca usmere na uniforme. Time je poslata jasna poruka da ministarstvo uniforme podržava ali ne može i da finansira – razjašnjava Dragoljub Gačić, direktor OŠ „Nikola Tesla” u Vinči, najveće i jedine beogradske osmoletke čiji đaci nose uniforme. Tamo devojčice na časovima nose roze haljinice sa karnerima a dečaci plave sakoe sa amblemom škole. Jedna uniforma košta oko 1.000 dinara.

– Kompletići koje smo uveli pre tri godine, ne mogu da izdrže sva četiri mlađa razreda. Realno je da traju dve godine. Naša prva generacija koja je u uniformama krenula u prvi razred, sada su trećaci a haljinice i sakoi su im okraćali. Pokušaćemo da ukupan trošak podelimo, da polovinu plaća škola a drugu polovinu roditelji. Do sada su sve finansirali roditelji – zaključuje Gačić.