Ko vlada nama

To postaje već pomalo dosadno, Severna Koreja lansirala je još jednu balističku raketu koja je preletela Japan na visini od oko 770 km. Niti je američki protivraketni sistem Thad u Južnoj Koreji pokušao da je presretne i uništi, niti su to pokušali Japanci. Lider Severne Koreje Kim Džong Un dobio je još jednu bitku, vojno slabiji akter priče, a Severna Koreja jeste vojno slabija od SAD, ubedio je vojno jačeg da ne započinje rat. Pošto vojnog rešenja očito nema. To je bitka koja se javlja kao bitka koju želimo da izbegnemo. Odnosno, Severna Koreja ne želi rat sa SAD, ona naprosto demonstracijom svojih raketno-nuklearnih mogućnosti hoće da uveri SAD da joj na silu ne mogu menjati sistem komunističke vlasti. To je klasična vojna doktrina odvraćanja, zapravo „nebitka“, pošto je nuklearna pretnja apsolutna, ili uopšte nije pretnja.

Kada je završen Hladni rat, američki spoljnopolitički krugovi tražili su kome da dodele ulogu nove pretnje: obnovljenoj Rusiji, „otpadničkim državama“, međunacionalnim sukobima ili prosto „nestabilnosti“. Ali, nijedan od ovih „takmičara–kandidata“, nije posedovao geopolitičku ozbiljnost nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, niti je zahtevao onu vrstu globalne strategije za kojom mnogi američki stručnjaci za nacionalnu bezbednost očigledno žale. Američka težnja ka dominaciji na Pacifiku u Kini i Severnoj Koreji se shvata kao hegemonija. Naravno, Amerikanci kažu da neće zloupotrebljavati svoju moć, u šta ni Peking ni Pjongjang ne veruju, u Vašingtonu kažu da samo merama predostrožnosti prate ambicije i Kine i Severne Koreje. Ali, nije li rešenje u tome da se merama američke predostrožnosti prate i sopstvene, američke, ambicije. Ako se ne želi da vas se drugi plaše, jer ranije ili kasnije, ovakvo stanje stvari mora dovesti do nekog spleta okolnosti koji će završiti potpunim krahom američke uloge u ovom delu Azije. Naime, Edmon Berk je još pre 217 godina rekao: „Plašim se da nas se drugi previše plaše...“

Dakle, ova 2017. godina morala bi biti nešto kao 1989. godina, kada je svet počeo da sumnja da pojedinac može gospodariti Istorijom. Istorija sveta puna je datuma i imena, rođenja kraljeva i vladara, smrti velikih ljudi, mirovnih sporazuma i ratova, svakojakih heroja u zavisnosti kako to neko gleda i vidi. Svetski poredak koji je postojao posle 1945. nestao je 9. novembra 1989. rušenjem Berlinskog zida. Istina, niko nije dao znak za napad, niko nije doneo odluku da se preskoči zid, nijedan „superdemokratmen“ iz crtanih filmova, nijedan superheroj ponovo osvojene slobode nije došao da promeni naš svet.

Ne, samo neka vrsta kolektivnog impulsa, nestrpljenja, nedefinisane i neodoljive smelosti hiljada anonimusa koji su preskočili i zid i granicu. Ko je tada, u toj noći, bio gospodar događanja? Je li rušenje Berlinskog zida pokazalo da su gospodari sveta, ako i postoje, daleko od sfera državne moći? Da se moć nalazi u neopipljivim osećanjima i u konkretnoj stvarnosti telekomunikacija? U duhu vremena, u mrežama, u podelama tržišta, u uticajima, u imidžu... Rok koncert na zapadnoj strani Brandenburške kapije, u proleće 1989, koji je slušalo na hiljade mladih u istočnom delu Berlina, više je učinio nego svi govori čiji je cilj bio da se pokrene novembarski proces.

Kada je Severna Koreja u pitanju, Zapad vidi rešenje samo u sankcijama. A sankcije nisu politika. Istočna Nemačka nije bila pod nekim jakim sankcijama Zapada. I imala je jakog saveznika, SSSR. Severna Koreja je spremna da trpi i istrpi sve sankcije Zapada i ostatka sveta. Ona je gospodar sopstvenog sveta, a njen svet je samo deo našeg sveta. Možda je i tajna našeg sveta danas da on ne bi bio takav da nema sveta Severne Koreje. Tamo je nesumnjivo gospodar sveta Kim Džong Un.

Ko je gospodar sveta izvan Severne Koreje? Zahvaljujući jednom Kanađaninu, koji je živeo u Švajcarskoj, gde je živeo i Kim Džong Un, mi putujemo. On je gospodar aviona i vi ga ni ne poznajete. Zahvaljujući jednom drugom, mi plešemo i pevamo iste pesme širom naše planete. On je gospodar muzike, a mi ni ne znamo kako on izgleda. Jedan drugi, Škotlanđanin s američkog srednjeg zapada, nas hrani, a da mi to i ne znamo. Jedan od gospodara nam prodaje energiju, nosi smešne kravate i sedi na ogromnim nalazištima gasa. Jedan nam prodaje lekove, ne znamo ništa o njemu. Drugi nam prodaje čarobne iluzije na filmskom platnu, on je naravno iz Kalifornije. Gospodar finansija nije bankar, njega se bankari zapravo plaše, on rukovodi penzionim fondom od koga se svi u SAD tresu. Imamo čak i gospodara čipova koji se aktiviraju u našim kompjuterima. Na kraju, gospodar ideja je jedan skromni Englez, koji svake nedelje potiče na razmišljanje.

Od značaja ideja do vrednosti soje na tržištu, raznih automata po aerodromima i šoping molovima, sve te stvari imaju nezaobilazan uticaj na naše živote. Likovi ovog skraćenog dosijea određuju jedan mali deo našeg postojanja. Oni su pravi gospodari sveta, oni nemaju istoriju, oni prave našu istoriju. I ne nalaze se baš slučajno tu gde jesu.

Baš kao i veliki vođa Kim Džon Un...