Vlastima prete nove kritike sa Zapada

Smetnje na vezama nisu izglađene još od prethodno sprovedenog referenduma o Devetom januaru kao Danu RS (koji su opozicionari najpre podržavali, pa se u jeku vatre iz podrške povukli), kao ni nakon što je Dodik nedavno povukao pretnju referendumom o samostalnosti RS.

Do nasilne i za neke posmatrače nepristojne blokade parlamenta došlo je, prema mišljenju jednog kruga analitičara, u jeku zakasnele opozicione borbe i to sa zahtevom daleko manje važnosti u odnosu na brojne greške vlasti preko kojih su godinama gotovo ćutke prelazili. U ovom incidentu je vlast, već hronično sklona nalaženju teorija zavere, prepoznala metode takozvanih obojenih revolucija; dok je opozicija u iritantnim prizorima policijskog zavođenja reda u skupštini prepoznala „jednoumlje i diktaturu policijske države”.

Pojedini mediji ocenjuju da su opozicionari glasno rekli ono što većina građana misli: procedure se moraju poštovati i prilikom rasprave o revizorskom izveštaju. Ipak, u javnosti je ostao neprijatan utisak da je skupštinska dramaturgija sa primesom sile, nepunu godinu pred izbore više nego revolucijom obojena borbom za vlastitu kožu, nego za RS, kako to lideri opozicije sa govornice obrazlažu.

Delimično je, međutim, ispod javnog radara prošao sasvim iznenadni uslov – onaj u kom opozicija insistira na objavi odluke o referendumu o Sudu i Tužilaštvu BiH ili njenom poniznom ukidanju, što je potez u kom nije naročito teško pretpostaviti umotane namere. Ne kriju u opoziciji kako u izglasavanju te referendumske odluke u julu 2015. nisu ni učestvovali. Oni u toj političkoj igri ne mogu da izube.

Ovaj zahtev Nedeljko Čubrilović predsednik Skupštine RS smatra prihvatljivim, kao i onaj treći (odgovori na sva poslanička pitanja). Mediji u RS saznaju da je objava odluke već zatražena, a premijerka RS Željka Cvijanović svesna osetljivosti referendumskog pitanja odgovara kako to nije pitanje za Vladu RS, uz komentar da „Srpska ima pravo da organizuje referendum o svim pitanjima”.

Odstupanjem vlasti od ranije raspisanog referenduma godinu pred izbore opozicija bi dodatno dobila na argumentaciji da je referendumska galama koju je godinama politički dobro kapitalizovao Dodikov SNSD, kao i ona isticana zbog nezadovoljstva pravosuđem, bila populizam.

Delimično se previđa da se posle prve pretnjom referendumom iz 2011. došlo do seta zakona koji bi uredili oblast pravosuđa, a koji su još uvek u fiokama Saveta ministara BiH i o kojima se već neko vreme ne govori u organima BiH.

Sem Banjaluke, i pojedine opozicione partije u samoj Federaciji BiH u tim rešenjima nalaze dosta toga prihvatljivog.

Bez obzira na to što opozicija svoje poteze i nasilnu blokadu rada parlamenta obrazlaže time što vladajuća većina krši Ustav, zakone i Poslovnik o radu Skupštine RS, atmosfera delimično podseća na onu viđenu na prošlogodišnjim mitingu i kontramitingu u Banjaluci, koji su održani nekoliko meseci pred nedavno okončane lokalne izbore.

I tada su se opozicioni lideri – uglavnom zbog nekih metoda i parola korišćenih na tim protestima, a koji su mnoge podsetili na period borbe opozicije sa Slobodanom Miloševićem – takođe okupljene pod imenom Savez za promene – sami olako podmetnuli da budu proglašeni naručenim buntovnicima, što je dobrodošlo pojedinim zvaničnicima da požure da slične paralele povuku i sa najnovijom skupštinskom blokadom.

Diktaturu, za koju je optužen, vidi i sam Milorad Dodik, predsednik RS. Ali je nalazi na drugom mestu: „Opozicija je blokadom parlamenta pokušala da uvede diktaturu”. Za njega je najvažnije da je sednica efikasno održana.