Propuštene šanse Seltersa

Iznosim lični stav o banji Selters u Mladenovcu, gde su, po meni, propuštene značajne šanse. U razmišljanju šta nam to nedostaje da bismo bili vrh u ovoj vrsti ponude, neposredni povod mi dadoše živopisna priča Radoša Bajića o Koruškoj, najlepšem licu austrijskog turizma, i „specijalni tretman” u banji Bad Klajnkirhajm, sa jedne strane, i stav emeritusa prof. dr Živote Radosavljevića da upravnici zdravstvenih ustanova ne budu vrhunski lekari, već kompetentni menadžeri, „da ne bi dobijali lošeg rukovodioca, a izgubili kvalitetnog lekara”, s druge strane.

Tipičan primer lošeg rukovođenja je restoran. Švedski sto za sva tri obeda. Da li je švedskom stolu mesto u banji? Većina gostiju uzima neumerene količine hrane... Dijeta, šta je to? Šta bi rekao Hipokrat? „Neka ti hrana bude lek i lek neka bude hrana.”

Šetnja posle obeda prija, pokušavam da uživam u parku, delu kompleksa banje, koji je impresivan po posađenim vrstama ukrasnog drveća. Juniperusi, lipe, borovi, jele, kedrovi, višedecenijski hrastovi... ali otpaci, i sve što ide uz nered, na sve strane. Očigledno tu borave i nezvani gosti, koji iza sebe ostavljaju smeće.

Kada ovome dodamo podatak da od tri bazena samo u jednom je lekovita voda, kašnjenje u oslobađanju sobe, nehigijenu u zajedničkom toaletu, teskobnu prostoriju za radnu terapiju, probleme sa internetom, nedostatak apoteke, oštećenu i neuglednu ogradu u parku banje, nije teško zaključiti da su mnoge šanse da se Selters predstavi u najboljem svetlu propuštene.

Sa druge strane, medicinsko osoblje zaslužuje najviše ocene: od prihvata od strane lekara, fizioterapeuta i ostalih, do vežbi, sve je profesionalno i vrhunski izvršavaju radne obaveze.

Bilo kako bilo, 14 dana je prošlo, povrede su dobrim delom sanirane. Trudeći se da se ne ogrešim o kućni protokol, u devet sati predajem na recepciji ključ sobe, ali me je sačekalo neugodno iznenađenje. Moja lična karta bila je probijena.

Neko se igrao hemijskom olovkom ili ko zna čime. Nedostaje jedan broj u godini rođenja (rupa). Recepcioner mi službeno odgovara – pa nije oštećen čip! Bez reči uzimam ličnu kartu, gutam bes i pravac Beograd.

Preporuka Radošu Bajiću: ipak ne ići u banju 700 km od Srbije, bez obzira na profesionalni menadžment jer i oni greše (namenski). Sve naše je ipak naše (i propusti) – valja nam da svi zajedno prevaziđemo iste. Činjenica je da prolazi vreme izostajanja efekata punog zadovoljstva, i to tamo gde ima uslova za kvalitetniju ponudu od drugih.

Vreme je da se menjamo i da ličimo na sav normalan svet.

Branko Tešanović,

profesor FPSP Univerzitet Union Nikola Tesla