Пропуштене шансе Селтерса

Износим лични став о бањи Селтерс у Младеновцу, где су, по мени, пропуштене значајне шансе. У размишљању шта нам то недостаје да бисмо били врх у овој врсти понуде, непосредни повод ми дадоше живописна прича Радоша Бајића о Корушкој, најлепшем лицу аустријског туризма, и „специјални третман” у бањи Бад Клајнкирхајм, са једне стране, и став емеритуса проф. др Животе Радосављевића да управници здравствених установа не буду врхунски лекари, већ компетентни менаџери, „да не би добијали лошег руководиоца, а изгубили квалитетног лекара”, с друге стране.

Типичан пример лошег руковођења је ресторан. Шведски сто за сва три обеда. Да ли је шведском столу место у бањи? Већина гостију узима неумерене количине хране... Дијета, шта је то? Шта би рекао Хипократ? „Нека ти храна буде лек и лек нека буде храна.”

Шетња после обеда прија, покушавам да уживам у парку, делу комплекса бање, који је импресиван по посађеним врстама украсног дрвећа. Јуниперуси, липе, борови, јеле, кедрови, вишедеценијски храстови... али отпаци, и све што иде уз неред, на све стране. Очигледно ту бораве и незвани гости, који иза себе остављају смеће.

Када овоме додамо податак да од три базена само у једном је лековита вода, кашњење у ослобађању собе, нехигијену у заједничком тоалету, тескобну просторију за радну терапију, проблеме са интернетом, недостатак апотеке, оштећену и неугледну ограду у парку бање, није тешко закључити да су многе шансе да се Селтерс представи у најбољем светлу пропуштене.

Са друге стране, медицинско особље заслужује највише оцене: од прихвата од стране лекара, физиотерапеута и осталих, до вежби, све је професионално и врхунски извршавају радне обавезе.

Било како било, 14 дана је прошло, повреде су добрим делом саниране. Трудећи се да се не огрешим о кућни протокол, у девет сати предајем на рецепцији кључ собе, али ме је сачекало неугодно изненађење. Моја лична карта била је пробијена.

Неко се играо хемијском оловком или ко зна чиме. Недостаје један број у години рођења (рупа). Рецепционер ми службено одговара – па није оштећен чип! Без речи узимам личну карту, гутам бес и правац Београд.

Препорука Радошу Бајићу: ипак не ићи у бању 700 км од Србије, без обзира на професионални менаџмент јер и они греше (наменски). Све наше је ипак наше (и пропусти) – ваља нам да сви заједно превазиђемо исте. Чињеница је да пролази време изостајања ефеката пуног задовољства, и то тамо где има услова за квалитетнију понуду од других.

Време је да се мењамо и да личимо на сав нормалан свет.

Бранко Тешановић,

професор ФПСП Универзитет Унион Никола Тесла