Kraj francuske kuće socijalizma

 Socijalistički uticaj u kreiranju vlasti sada se svodi na nivo statističke greške. „Politiko” je pisao da su izborni porazi partiju koštali oko 21 milion evra, što ju je dovelo maltene na ivicu finansijskog kolapsa. Partija je u političkom i finansijskom rasulu. U julu ju je napustio i ovogodišnji predsednički kandidat Benoa Amon.

A sada, javlja „Blumberg”, partija objavljuje da traži kupca za zgradu koja je više od tri decenije bila njihov dom. Reč je o „Solferinu”, centrali partije od 3.000 kvadratnih metara u otmenom delu Pariza. Njena vrednost je tolika da bi, po saznanjima „Politika”, socijalistima mogla da donese bar 53 miliona evra. Ova prodaja nije samo trgovački potez koji bi ih donekle izvukao iz finansijskog kolapsa već je, piše list, ujedno politička odluka o pripremama za budućnost.

„Sve se menja”, kažu u stranci. Odluka je, objašnjavaju, bila teška jer je ovo mesto simbolično. Zgrada je od 1981. godine bila kuća socijalizma.

„Politiko” navodi da u štabu stranke kažu da na ovaj način pokušavaju da stanu na noge nakon izbornih poraza koji su partiju rastrgli i finansijski je iscrpli.

„Nova era za nas može početi na novom mestu”, veruju u partiji.

Očaj francuskih socijalista najvidljiviji je upravo kroz sudbinu glavnog štaba, čija prodaja, bar što se francuske javnosti tiče, zapravo predstavlja kraj jedne ere.

Iako je raskošni „Solferino”, smešten na elitnoj lokaciji, oduvek bio čudan izbor za sedište stranke koja je promovisala ravnopravnost, ova zgrada je, od kada je Fransoa Miteran postao predsednik, bila simbol uzleta francuskog socijalizma. Više od tri decenije ovo zdanje stajalo je kao sjajni spomenik razvoja i čuvar snova socijalističke utopije. Imenom nosi sećanje i na čuvenu bitku u kojoj su se pre 165 godina sukobile austrijska i francusko-sardinijska vojska, nakon čega je okončana apsolutistička vladavina austrijskog cara Franje.

Ali „Solferino” je danas postao simbol kraha jednog sistema koji je počeo daleko pre ovogodišnjih izbora. Neizbežnost ovakvog kraja postala je jasna kada se Fransoa Oland, poslednji socijalistički predsednik – od samoproglašenog neprijatelja bankara i zaštitnika radnika preobratio u zagovornika oštrih izmena zakona o radu kojim se poslodavcima omogućava da lakše otpuštaju zaposlene.

„Solferino” se u socijalističkim rukama našao 1981. godine, kada je tamošnja politička slika bila maltene okrenuta naopačke u odnosu na današnju. Socijalisti su cvetali. Fransoa Miteran je voleo spomenike, osvojio je izbore i rešio je da partijski štab mora biti veliki, raskošan i savršeno lociran. Njegova neskromnost pokazala je mračnu stranu još 2002. godine kada se prvi put razmišljalo o prodaji zgrade. Pomisao je tada brzo iščilela, ali ovog puta pretnja je stvarna. Socijalisti sve žrtvuju, toliko da je nedavno za „Politiko” njihov član i deo tima u ovogodišnjoj kampanji Benoa Amona rekao da u stranci više ne postoji osećaj za kolektivni, zajednički interes.

„Dvorac se ruši, a svi pokušavaju samo sebe da spasu. Tužno, jer je to bio divan projekat”, prenosi list.

A inspirisan nostalgičnim pričama o socijalizmu, jedan Francuz je na društvenim mrežama predložio da bi, u to ime, najpoštenije bilo da od ove zgrade država napravi – muzej.