Крај француске куће социјализма

 Социјалистички утицај у креирању власти сада се своди на ниво статистичке грешке. „Политико” је писао да су изборни порази партију коштали око 21 милион евра, што ју је довело малтене на ивицу финансијског колапса. Партија је у политичком и финансијском расулу. У јулу ју је напустио и овогодишњи председнички кандидат Беноа Амон.

А сада, јавља „Блумберг”, партија објављује да тражи купца за зграду која је више од три деценије била њихов дом. Реч је о „Солферину”, централи партије од 3.000 квадратних метара у отменом делу Париза. Њена вредност је толика да би, по сазнањима „Политика”, социјалистима могла да донесе бар 53 милиона евра. Ова продаја није само трговачки потез који би их донекле извукао из финансијског колапса већ је, пише лист, уједно политичка одлука о припремама за будућност.

„Све се мења”, кажу у странци. Одлука је, објашњавају, била тешка јер је ово место симболично. Зграда је од 1981. године била кућа социјализма.

„Политико” наводи да у штабу странке кажу да на овај начин покушавају да стану на ноге након изборних пораза који су партију растргли и финансијски је исцрпли.

„Нова ера за нас може почети на новом месту”, верују у партији.

Очај француских социјалиста највидљивији је управо кроз судбину главног штаба, чија продаја, бар што се француске јавности тиче, заправо представља крај једне ере.

Иако је раскошни „Солферино”, смештен на елитној локацији, одувек био чудан избор за седиште странке која је промовисала равноправност, ова зграда је, од када је Франсоа Митеран постао председник, била симбол узлета француског социјализма. Више од три деценије ово здање стајало је као сјајни споменик развоја и чувар снова социјалистичке утопије. Именом носи сећање и на чувену битку у којој су се пре 165 година сукобиле аустријска и француско-сардинијска војска, након чега је окончана апсолутистичка владавина аустријског цара Фрање.

Али „Солферино” је данас постао симбол краха једног система који је почео далеко пре овогодишњих избора. Неизбежност оваквог краја постала је јасна када се Франсоа Оланд, последњи социјалистички председник – од самопроглашеног непријатеља банкара и заштитника радника преобратио у заговорника оштрих измена закона о раду којим се послодавцима омогућава да лакше отпуштају запослене.

„Солферино” се у социјалистичким рукама нашао 1981. године, када је тамошња политичка слика била малтене окренута наопачке у односу на данашњу. Социјалисти су цветали. Франсоа Митеран је волео споменике, освојио је изборе и решио је да партијски штаб мора бити велики, раскошан и савршено лоциран. Његова нескромност показала је мрачну страну још 2002. године када се први пут размишљало о продаји зграде. Помисао је тада брзо ишчилела, али овог пута претња је стварна. Социјалисти све жртвују, толико да је недавно за „Политико” њихов члан и део тима у овогодишњој кампањи Беноа Амона рекао да у странци више не постоји осећај за колективни, заједнички интерес.

„Дворац се руши, а сви покушавају само себе да спасу. Тужно, јер је то био диван пројекат”, преноси лист.

А инспирисан носталгичним причама о социјализму, један Француз је на друштвеним мрежама предложио да би, у то име, најпоштеније било да од ове зграде држава направи – музеј.