Na „jagnjećoj magistrali”

Dok se upoznajemo, ekipa „Politike” u šali konstatuje da nema potrebe da ga pitamo po čijim je inicijalima dao naziv svom restoranu, koji postoji od 1998. godine. Porodični posao, koji su otvaranjem gostionice u rodnom Kordunu sredinom prošlog veka započeli njegovi preci, Milorad je s najbližima nastavio u Mladenovcu. Gosti su mu, kaže, „sve strukture – od seljaka do ambasadora”. Posete najviđenijih među njima, ovekovečene su na fotografijama koje prekrivaju čitav hodnik restorana. U toj svojevrsnoj „Kući slavnih”, s osobljem su se slikali glumci, sportisti, pevači i mnoge druge slavne ličnosti – Novak Đoković, Emir Kusturica, Dragan Džajić, Nikola Kojo i bezbroj drugih.

„Jagnjiće kupujem po celoj Srbiji, od Žagubice, preko sokobanjskog i svrljiškog kraja, Kragujevca, sve do Pirota i Bosilegrada. Na jesen često odlazim po nabavku u Sjenicu i Tutin. A kad se završi radni dan, ne pitam koliko je kilograma prodato, nego da li je bilo nezadovoljnih gostiju i, ako jeste, čime su bili nezadovoljni”, odaje Blagojević tajne zanata.

Dok razgovaramo, u lokalu nema mnogo ljudi. Tek je podne, usred srede, a i septembar je mesec kada, posle letnjeg špica, poseta malko opadne. Ali, s prvim popodnevnim satima, situacija se obrće: pred restorane se parkiraju automobili čije registarske tablice nose oznake gradova širom Srbije, pa i iz inostranstva. Stolovi se zaposedaju, konobari opslužuju, pečenje se skida s ražnja.

Ovdašnji restorani masovnost duguju „pozitivnoj geografiji”, jer se nalaze u žižnoj tački – blizu Beograda, auto-puta, ali i Ibarske magistrale na koju se može izaći preko Mladenovca i Rudnika.

„Ma kakva Ibarska, Mladenovac je najbolji na svetu”, kroz smeh kaže Blagojević poredeći ova dva krajputaška ugostiteljska sveta mesta.

Doduše, i pravila igre su drugačija. Kafane duž „Ibarca” slovile su za sinonim dobrog zalogaja, ali i burnih noći uz zvuke melosa, izmaglicu dima i alkoholni dert. Ovde, u predstraži Mladenovca, toga nema, jer kafedžije otvaraju vrata od prepodneva do pred ponoć. Njihovi restorani su mahom orijentisani na poslovne i porodične ručkove, kao i dolazak omladine od predvečerja pa nadalje, pri čemu nigde nema žive muzike. Tako kaže Dragan Nešić, konobar u jednom drugom restoranu, najstarijem na „jagnjećoj magistrali”, koji postoji bezmalo tri decenije.

„Kad smo počeli s radom, ovde je postojao samo motel ’Šumadija’ u obližnjem Vlaškom Polju (izgoreo pre nekoliko dana – prim. D. B.), kao i pečenjara ’Mala Šumadija’. Sada ima devet ugostiteljskih objekata i svima se isplati da rade jer su posećeni. Ovaj put je toliko prometan, da kad bi čovek stao pored njega da prodaje običnu vodu imao bi korist”, kaže Nešić.

O količini posla svedoči to što ovo mesto radi 363 dana godišnje – ili 364 ako je prestupna godina. Osoblje se kolektivno raspušta samo na 1. januar i Božić.

Ako ovi podaci svedoče o strasti ovdašnjeg čoveka prema kafani, onda se iz kafanskih navika mušterija mogu naslutiti i naznake nekih društvenih pojava.

„Najveća gužva nam je od 15 sati pa nadalje, kad se dolazi na ručak. Čini mi se stoga da naši ljudi sve kasnije ručaju. A kad je post, daj bože da odu tri ili četiri porcije ribe dnevno”, objašnjava Nešić.

Ne čudi to što ni u mrsnim danima mnogi padnu u iskušenje da kusaju ovdašnje pečenje – makar „akupunkturno”, na čačkalicu. Jer, nadomak svakog od lokala, u pećima, okreću se jagnjići i prasići. Transparentno, reklo bi se. Tako je i kod Blagojevićevog restorana, gde ražanj vrti iskusni kulinarski trio koji čine Miloš Drobnjak, Boban Đukelić i Dragan Petrović.

„Nema tu neke tajne, sve je u kvalitetu robe i pečenju na drva”, kaže nam Drobnjak, motreći na pečenje koje samo što nije dobilo reš koricu.

„Ražanj uživo”, vidljiv s puta, nije jedini marketinški aduti ovdašnjih kafedžija. I roštiljdžije se dovijaju da privuku mušterije. „Kobasice na metar, čorba gratis do 13 sati”, glasi ogroman natpis koji upućuje na jedan od restorana. Nedaleko odatle, jedna od pečenjara, za razliku od konkurenata, nije posadila ni znak koji bi vozačima ukazivao na njeno postojanje. Majstor koji vrti ražanj sasvim im je dovoljna reklama, pa ne moraju mnogo ni za novine da pričaju.

„Dobrodošli, slikajte šta god hoćete, ali znajte da ja nisam nešto pričljiva”, skromno, uz osmeh, kaže gazdarica.

Nema veze. Dovoljno govore dela... pardon, jela.