На „јагњећој магистрали”

Док се упознајемо, екипа „Политике” у шали констатује да нема потребе да га питамо по чијим је иницијалима дао назив свом ресторану, који постоји од 1998. године. Породични посао, који су отварањем гостионице у родном Кордуну средином прошлог века започели његови преци, Милорад је с најближима наставио у Младеновцу. Гости су му, каже, „све структуре – од сељака до амбасадора”. Посете највиђенијих међу њима, овековечене су на фотографијама које прекривају читав ходник ресторана. У тој својеврсној „Кући славних”, с особљем су се сликали глумци, спортисти, певачи и многе друге славне личности – Новак Ђоковић, Емир Кустурица, Драган Џајић, Никола Којо и безброј других.

„Јагњиће купујем по целој Србији, од Жагубице, преко сокобањског и сврљишког краја, Крагујевца, све до Пирота и Босилеграда. На јесен често одлазим по набавку у Сјеницу и Тутин. А кад се заврши радни дан, не питам колико је килограма продато, него да ли је било незадовољних гостију и, ако јесте, чиме су били незадовољни”, одаје Благојевић тајне заната.

Док разговарамо, у локалу нема много људи. Тек је подне, усред среде, а и септембар је месец када, после летњег шпица, посета малко опадне. Али, с првим поподневним сатима, ситуација се обрће: пред ресторане се паркирају аутомобили чије регистарске таблице носе ознаке градова широм Србије, па и из иностранства. Столови се запоседају, конобари опслужују, печење се скида с ражња.

Овдашњи ресторани масовност дугују „позитивној географији”, јер се налазе у жижној тачки – близу Београда, ауто-пута, али и Ибарске магистрале на коју се може изаћи преко Младеновца и Рудника.

„Ма каква Ибарска, Младеновац је најбољи на свету”, кроз смех каже Благојевић поредећи ова два крајпуташка угоститељска света места.

Додуше, и правила игре су другачија. Кафане дуж „Ибарца” словиле су за синоним доброг залогаја, али и бурних ноћи уз звуке мелоса, измаглицу дима и алкохолни дерт. Овде, у предстражи Младеновца, тога нема, јер кафеџије отварају врата од преподнева до пред поноћ. Њихови ресторани су махом оријентисани на пословне и породичне ручкове, као и долазак омладине од предвечерја па надаље, при чему нигде нема живе музике. Тако каже Драган Нешић, конобар у једном другом ресторану, најстаријем на „јагњећој магистрали”, који постоји безмало три деценије.

„Кад смо почели с радом, овде је постојао само мотел ’Шумадија’ у оближњем Влашком Пољу (изгорео пре неколико дана – прим. Д. Б.), као и печењара ’Мала Шумадија’. Сада има девет угоститељских објеката и свима се исплати да раде јер су посећени. Овај пут је толико прометан, да кад би човек стао поред њега да продаје обичну воду имао би корист”, каже Нешић.

О количини посла сведочи то што ово место ради 363 дана годишње – или 364 ако је преступна година. Особље се колективно распушта само на 1. јануар и Божић.

Ако ови подаци сведоче о страсти овдашњег човека према кафани, онда се из кафанских навика муштерија могу наслутити и назнаке неких друштвених појава.

„Највећа гужва нам је од 15 сати па надаље, кад се долази на ручак. Чини ми се стога да наши људи све касније ручају. А кад је пост, дај боже да оду три или четири порције рибе дневно”, објашњава Нешић.

Не чуди то што ни у мрсним данима многи падну у искушење да кусају овдашње печење – макар „акупунктурно”, на чачкалицу. Јер, надомак сваког од локала, у пећима, окрећу се јагњићи и прасићи. Транспарентно, рекло би се. Тако је и код Благојевићевог ресторана, где ражањ врти искусни кулинарски трио који чине Милош Дробњак, Бобан Ђукелић и Драган Петровић.

„Нема ту неке тајне, све је у квалитету робе и печењу на дрва”, каже нам Дробњак, мотрећи на печење које само што није добило реш корицу.

„Ражањ уживо”, видљив с пута, није једини маркетиншки адути овдашњих кафеџија. И роштиљџије се довијају да привуку муштерије. „Кобасице на метар, чорба гратис до 13 сати”, гласи огроман натпис који упућује на један од ресторана. Недалеко одатле, једна од печењара, за разлику од конкурената, није посадила ни знак који би возачима указивао на њено постојање. Мајстор који врти ражањ сасвим им је довољна реклама, па не морају много ни за новине да причају.

„Добродошли, сликајте шта год хоћете, али знајте да ја нисам нешто причљива”, скромно, уз осмех, каже газдарица.

Нема везе. Довољно говоре дела... пардон, јела.