Iranu predstoji divna pozorišna budućnost

„(Sa)slušanje” upućuje na drevna vremena i tradiciju pripovedanja karakterističnu za persijsku kulturu. Predstava ima formu saslušanja. Šta je u njenom fokusu?

To je nešto sasvim egzaktno. U našem komadu jedna od glavnih junakinja sedi u publici: nejasno se razume, a i ne vidi se u potpunosti, premda se njen glas čuje. Fizički ona je prisutna, doduše, razgovetno se čuje samo njen glas mada i to zavisi od rastojanja između publike i nje: onaj ko joj je bliži bolje je čuje i obrnuto. Stoga je ideja o „(Sa)slušanju” deo našeg komada, ali je relativno i priča o tome. Hteli smo da dokučimo do kog stepena su ograničene moći naših čula, poput čula sluha, da bismo putem njih mogli spoznavati stvarnost. Tako smo kroz neposredan doživljaj, uz pomoć glumice smeštene u publici, sve to sami iskusili zajedno s publikom.

Teškoća rekonstruisanja istine iz poluistine, ogovaranje i prisluškivanje takođe su pitanja koja u svojoj predstavi pokrećete. Do kakvih saznanja ste došli istražujući ova pitanja?

Do saznavanja istine na osnovu poluistine. Jedna od glavnih ideja ovog komada, posebno u drugom delu, u kojem smo koristili video, počiva na pitanju koliko široko seže naša spoznaja sveta oko nas i koliko možemo verovati vlastitoj spoznaji o njemu. Jedno od spornih pitanja našeg doba odnosi se na taj svet koji se neizbežno provlači kroz medije, pa u našem komadu puštamo video-inserte, bilo uživo, ili one snimljene. Tako, u suštini, idemo korak dalje od samog slušanja, počinjemo i da gledamo stvari i čak ispitujemo koliko možemo verovati sopstvenim očima. Publika na praktičnom primeru uviđa kako smo u pojedinim scenama komada preispitivali stvarnost koja im je vizuelno dočarana.

Kakav je odnos savremenog iranskog društva prema ženama?

Kad je reč o ulozi žena u modernom iranskom društvu, verujem da one imaju premoć nad muškarcima zbog toga što imaju izvesne ciljeve, te stoga znaju za šta i za koga se bore. Verujem da, uprkos ograničenjima i pritiscima od strane društva, bilo iranske vlade, ili raznih društvenih i religioznih struktura, one svake godine sve više napreduju u tome. Dakle, ukoliko iz ovakvog razmišljanja isključimo strukturu vlasti, vidimo da su žene veoma aktivne u drugim društvenim oblastima, uprkos društveno-političkim ograničenjima sa kojima se suočavaju. U Iranu one čine 56 odsto studenata koji svake godine pohađaju univerzitet. Imamo velik broj žena filmskih autora, čak i više nego što je uobičajeno u svetu, a u pozorišnom životu su vrlo aktivne žene reditelji, žene scenaristi i glumice. U mojoj trupi, na primer, ima više glumica nego glumaca, što je posledica njihove pouzdanosti i izuzetnosti.

Kojim putem ide iransko pozorište. Koje teme, ideje, pojave pobuđuju interesovanje iranskih reditelja i umetnika?

Iransko pozorište je poslednjih godina izuzetno aktivno uprkos tome što je postalo nezavisnije i ne dobija finansijsku potporu vlade, nailazi na odličan prijem kod publike. Tvrdim da je Iran verovatno jedno od retkih mesta u svetu gde pozorište opstaje zahvaljujući privatnim ulaganjima i to eksperimentalni, alternativni ili klasični teatar, a ne samo komercijalni. Na primer, „(Sa)slušanje ” je u dva navrata igrano na teheranskoj sceni i komad je doživeo ukupno 80 izvođenja pred prepunim gledalištem. Tokom 2015. odigrano je 39 predstava, a 41 do prošlog jula i predstavu je videlo gotovo 12.000 gledalaca. Premda u njemu nema slavnih filmskih zvezda, ipak su to veoma talentovane glumice koji su požnjele uspehe na raznim pozorišnim i filmskim festivalima. Recimo, Elahan Korda je dobila nagradu za najbolju glumicu na Godišnjem glumačkom festivalu upravo za ulogu u „(Sa)slušanju“.

Zahvaljujući sankcijama, pozorište nije na vrhu prioriteta državnog budžeta, pa ipak mnogi komadi imaju lep uspeh kod publike. Jedan od problema je to što je pozorišna scena u Iranu centralizovana i dešava se u Teheranu. Samo ponekad te predstave gostuju po drugim gradovima. Nadamo se da će uz pomoć društvenih medija iransko pozorište proširiti delokrug. Po mom mišljenju, Iranu predstoji zaista divna pozorišna budućnost.

Kako gledate na globalne svetske tokove, na aktuelni trenutak življenja?

Svet se suočava sa dva različita tipa političkih problema: jedan je pojava radikalnih muslimana, svojevremeno su to bili talibani, a sada su se vratili pod zastavom Isisa. Drugi je do kritične tačke enorman broj desničarskih političara. Verujem da će njihov uspeh za ceo svet značiti propast. Osim što ćemo se suočiti sa smrću i ratom, oni će dovesti u pitanje kako iskustvo demokratije kao velikog dostignuća čovečanstva, tako i liberalizam. Verujem da nema drugog načina da to prebrodimo osim umetnosti. I to kroz njen neposredan odnos s publikom, ne putem medija, niti posredstvom virtuelnog sveta, samo živom komunikacijom s ljudima koji dolaze s druge strane granice.

Nedavno sam čuo da Iranci mogu da uđu u Srbiju bez procedure traženja vize. Velika je stvar to što će Srbija imati priliku da upozna prave Irance. Ne one iz medija, nego one što šetaju beogradskim ulicama. Ovakav vid komunikacije je način da se i svet spasi krize, uprkos uvreženom stavu koji teži da podiže zidove. Što je taj vid komunikacije življi, utoliko će ljudi dobijati istinitiju sliku o onima što žive s druge strane zidova.