Ирану предстоји дивна позоришна будућност

„(Са)слушање” упућује на древна времена и традицију приповедања карактеристичну за персијску културу. Представа има форму саслушања. Шта је у њеном фокусу?

То је нешто сасвим егзактно. У нашем комаду једна од главних јунакиња седи у публици: нејасно се разуме, а и не види се у потпуности, премда се њен глас чује. Физички она је присутна, додуше, разговетно се чује само њен глас мада и то зависи од растојања између публике и ње: онај ко јој је ближи боље је чује и обрнуто. Стога је идеја о „(Са)слушању” део нашег комада, али је релативно и прича о томе. Хтели смо да докучимо до ког степена су ограничене моћи наших чула, попут чула слуха, да бисмо путем њих могли спознавати стварност. Тако смо кроз непосредан доживљај, уз помоћ глумице смештене у публици, све то сами искусили заједно с публиком.

Тешкоћа реконструисања истине из полуистине, оговарање и прислушкивање такође су питања која у својој представи покрећете. До каквих сазнања сте дошли истражујући ова питања?

До сазнавања истине на основу полуистине. Једна од главних идеја овог комада, посебно у другом делу, у којем смо користили видео, почива на питању колико широко сеже наша спознаја света око нас и колико можемо веровати властитој спознаји о њему. Једнo од спорних питања нашег доба односи се на тај свет који се неизбежно провлачи кроз медије, па у нашем комаду пуштамо видео-инсерте, било уживо, или оне снимљене. Тако, у суштини, идемо корак даље од самог слушања, почињемо и да гледамо ствари и чак испитујемо колико можемо веровати сопственим очима. Публика на практичном примеру увиђа како смо у појединим сценама комада преиспитивали стварност која им је визуелно дочарана.

Какав је однос савременог иранског друштва према женама?

Кад је реч о улози жена у модерном иранском друштву, верујем да оне имају премоћ над мушкарцима због тога што имају извесне циљеве, те стога знају за шта и за кога се боре. Верујем да, упркос ограничењима и притисцима од стране друштва, било иранске владе, или разних друштвених и религиозних структура, оне сваке године све више напредују у томе. Дакле, уколико из оваквог размишљања искључимо структуру власти, видимо да су жене веома активне у другим друштвеним областима, упркос друштвено-политичким ограничењима са којима се суочавају. У Ирану оне чине 56 одсто студената који сваке године похађају универзитет. Имамо велик број жена филмских аутора, чак и више него што је уобичајено у свету, а у позоришном животу су врло активне жене редитељи, жене сценаристи и глумице. У мојој трупи, на пример, има више глумица него глумаца, што је последица њихове поузданости и изузетности.

Којим путем иде иранско позориште. Које теме, идеје, појаве побуђују интересовање иранских редитеља и уметника?

Иранско позориште је последњих година изузетно активно упркос томе што је постало независније и не добија финансијску потпору владе, наилази на одличан пријем код публике. Тврдим да је Иран вероватно једно од ретких места у свету где позориште опстаје захваљујући приватним улагањима и то експериментални, алтернативни или класични театар, а не само комерцијални. На пример, „(Са)слушање ” је у два наврата играно на техеранској сцени и комад је доживео укупно 80 извођења пред препуним гледалиштем. Током 2015. одиграно је 39 представа, а 41 до прошлог јула и представу је видело готово 12.000 гледалаца. Премда у њему нема славних филмских звезда, ипак су то веома талентоване глумице који су пожњеле успехе на разним позоришним и филмским фестивалима. Рецимо, Елахан Корда је добила награду за најбољу глумицу на Годишњем глумачком фестивалу управо за улогу у „(Са)слушању“.

Захваљујући санкцијама, позориште није на врху приоритета државног буџета, па ипак многи комади имају леп успех код публике. Један од проблема је то што је позоришна сцена у Ирану централизована и дешава се у Техерану. Само понекад те представе гостују по другим градовима. Надамо се да ће уз помоћ друштвених медија иранско позориште проширити делокруг. По мом мишљењу, Ирану предстоји заиста дивна позоришна будућност.

Како гледате на глобалне светске токове, на актуелни тренутак живљења?

Свет се суочава са два различита типа политичких проблема: један је појава радикалних муслимана, својевремено су то били талибани, а сада су се вратили под заставом Исиса. Други је до критичне тачке енорман број десничарских политичара. Верујем да ће њихов успех за цео свет значити пропаст. Осим што ћемо се суочити са смрћу и ратом, они ће довести у питање како искуство демократије као великог достигнућа човечанства, тако и либерализам. Верујем да нема другог начина да то пребродимо осим уметности. И то кроз њен непосредан однос с публиком, не путем медија, нити посредством виртуелног света, само живом комуникацијом с људима који долазе с друге стране границе.

Недавно сам чуо да Иранци могу да уђу у Србију без процедуре тражења визе. Велика је ствар то што ће Србија имати прилику да упозна праве Иранце. Не оне из медија, него оне што шетају београдским улицама. Овакав вид комуникације је начин да се и свет спаси кризе, упркос увреженом ставу који тежи да подиже зидове. Што је тај вид комуникације живљи, утолико ће људи добијати истинитију слику о онима што живе с друге стране зидова.