Kada policajac sme da puca

Posle ovih slučajeva nameće se pitanje dokle idu policijska ovlašćenja – kad policajac sme da puca?

„Ovo su školski primeri opravdane intervencije”, kaže za naš list Mile Lazarević, zamenik predsednika Sindikata srpske policije (SSP). Nažalost, dodaje on, policajci često oklevaju da pucaju i kad su ispunjeni svi uslovi.

Kada policajac sme da upotrebi vatreno oružje regulisano je Zakonom o policiji. U članu 105. kao sredstvo prinude propisano je i vatreno oružje, a u članovima od 124 do 128 – uslovi za njegovu upotrebu.

„Pri obavljanju policijskih poslova policijski službenik može upotrebiti vatreno oružje samo ako upotrebom drugih sredstava prinude ne može postići zakoniti cilj u izvršenju zadatka i kad je apsolutno nužno da od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad kojim se ugrožava njegov ili život drugog lica”, kažu za „Politiku” u MUP-u.

Bitno je naglasiti da se kao napad vatrenim oružjem računa i samo potezanje oružja (pokret kojim se ono namešta u položaj za upotrebu) ili pokušaj da se ono potegne (pokret ka vatrenom oružju).

Zakon o policiji kaže da, ako okolnosti to dopuštaju, odnosno ne dovodi se u pitanje bezbednost ljudi i izvršenje zadatka, pre upotrebe oružja policajac povikom: „Stoj, policija, pucaću!”, upozorava napadača. Posle toga, opet ako okolnosti dopuštaju, policajac treba da ispali upozoravajući hitac u vazduh, a metak u cev stavlja pre nego što izda upozorenje. Dok je pištolj napunjen, policajac ne sme da ga usmerava prema drugim ljudima. Nakon pucnja dužan je da oružje bez odlaganja ukoči i spusti.

„Izuzetno, policajac će upotrebiti oružje bez izdavanja naređenja i upozoravajućeg pucnja, ukoliko bi to dovelo u pitanje odbranu od napada ili otklanjanje opasnosti kojom se ugrožava njegov život ili život drugih ljudi”, kažu u policiji.

Što se ograničenja u ovoj oblasti tiče, na primer, ako begunac beži prema nekoj grupi ljudi, pa može biti pogođen neko iz te grupe, policajac ne sme da puca. Takođe, zakon kaže da policajac ne sme da puca na maloletnika, osim u slučaju kada je to jedini način za odbranu od neposrednog napada ili opasnosti. Interesantno je da, kada se begunac kreće prema državnoj granici, policajac sme da puca samo ako ne postoji opasnost da zrno preleti državnu granicu. Osim zakona, ova tematika regulisana je i Pravilnikom o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude.

U situacijama kad policajac puca na nekoga ili kad sredstvom prinude (pendrek, šoker, fizička sila) nanese teške telesne povrede ili ubije nekoga, direktor policije, odnosno načelnik područne policijske uprave u kojoj taj policajac radi, dužan je da obrazuje komisiju. Ta komisija potom razmatra sve okolnosti slučaja i sačinjava zapisnik. Na kraju, oni daju mišljenje o tome da li je sve bilo po zakonu. Policajci, bilo uniformisani, bilo u civilu, moraju da obavljaju svoju dužnost 24 sata, ma gde se zatekli (u kafani, prevozu, tržnom centru…). Zakonska regulativa koja im dopušta upotrebu vatrenog oružja slična je u mnogim zemljama sveta. U Srbiji su takve situacije, na sreću, retkost, za razliku od, na primer, Sjedinjenih Američkih Država, gde je svakodnevica da policajci u kriznim situacijama pucaju na ljude. Tamo se u javnosti često vodi polemika o ovome. Međutim, bilo je i u Srbiji primera prekoračenja ovih ovlašćenja i brutalnosti policije. Setimo se slučaja iz marta 2009, kada je bivši pripadnik Interventne brigade Miljan Raičević na Novom Beogradu pucao u glavu i ubio Đorđa Zarića sa pet centimetara udaljenosti. Ovaj policajac osuđen je na 13 godina zatvora zbog ubistva, a pre pet godina Apelacioni sud u Beogradu smanjio mu je kaznu na deset godina. Sve okolnosti ovog događaja pokazale su da nije bilo potrebe da policajac puca u mladića.

Porodica ubijenog na Dorćolu traži istinu

Porodica L. M., ubijenog na Dorćolu, traži da se tragični slučaj ne stavi ad akta pre nego što se utvrdi istina, kakva god ona bila, navodi se u saopštenju koje je potpisao advokat Feđa Dimović, punomoćnik porodice ubijenog mladića.

„Istina je da on nije lišen života prilikom hapšenja, već je na njega pucao javnosti nepoznat pripadnik policije, za koga još nije utvrđeno da li je bio pripadnik obezbeđenja ili samo običan gost u kafani. Položaj smrtonosne rane koju je zadobio i mesta gde je pao nakon što je pogođen ukazuju da je najverovatnije ubijen s leđa, dok je bežao, što dovodi u pitanje herojski čin nepoznatog policajca. Ovo su činjenice koje tek treba da istraži Više javno tužilaštvo u Beogradu, tako da je svaki komentar da je policajac ubio L. M. ’po zakonu’, u najmanju ruku preuranjen”, navodi se u saopštenju punomoćnika porodice ubijenog.