Када полицајац сме да пуца

После ових случајева намеће се питање докле иду полицијска овлашћења – кад полицајац сме да пуца?

„Ово су школски примери оправдане интервенције”, каже за наш лист Миле Лазаревић, заменик председника Синдиката српске полиције (ССП). Нажалост, додаје он, полицајци често оклевају да пуцају и кад су испуњени сви услови.

Када полицајац сме да употреби ватрено оружје регулисано је Законом о полицији. У члану 105. као средство принуде прописано је и ватрено оружје, а у члановима од 124 до 128 – услови за његову употребу.

„При обављању полицијских послова полицијски службеник може употребити ватрено оружје само ако употребом других средстава принуде не може постићи законити циљ у извршењу задатка и кад је апсолутно нужно да од себе или другог одбије истовремени противправни напад којим се угрожава његов или живот другог лица”, кажу за „Политику” у МУП-у.

Битно је нагласити да се као напад ватреним оружјем рачуна и само потезање оружја (покрет којим се оно намешта у положај за употребу) или покушај да се оно потегне (покрет ка ватреном оружју).

Закон о полицији каже да, ако околности то допуштају, односно не доводи се у питање безбедност људи и извршење задатка, пре употребе оружја полицајац повиком: „Стој, полиција, пуцаћу!”, упозорава нападача. После тога, опет ако околности допуштају, полицајац треба да испали упозоравајући хитац у ваздух, а метак у цев ставља пре него што изда упозорење. Док је пиштољ напуњен, полицајац не сме да га усмерава према другим људима. Након пуцња дужан је да оружје без одлагања укочи и спусти.

„Изузетно, полицајац ће употребити оружје без издавања наређења и упозоравајућег пуцња, уколико би то довело у питање одбрану од напада или отклањање опасности којом се угрожава његов живот или живот других људи”, кажу у полицији.

Што се ограничења у овој области тиче, на пример, ако бегунац бежи према некој групи људи, па може бити погођен неко из те групе, полицајац не сме да пуца. Такође, закон каже да полицајац не сме да пуца на малолетника, осим у случају када је то једини начин за одбрану од непосредног напада или опасности. Интересантно је да, када се бегунац креће према државној граници, полицајац сме да пуца само ако не постоји опасност да зрно прелети државну границу. Осим закона, ова тематика регулисана је и Правилником о техничким обележјима и начину употребе средстава принуде.

У ситуацијама кад полицајац пуца на некога или кад средством принуде (пендрек, шокер, физичка сила) нанесе тешке телесне повреде или убије некога, директор полиције, односно начелник подручне полицијске управе у којој тај полицајац ради, дужaн је да образује комисију. Та комисија потом разматра све околности случаја и сачињава записник. На крају, они дају мишљење о томе да ли је све било по закону. Полицајци, било униформисани, било у цивилу, морају да обављају своју дужност 24 сата, ма где се затекли (у кафани, превозу, тржном центру…). Законска регулатива која им допушта употребу ватреног оружја слична је у многим земљама света. У Србији су такве ситуације, на срећу, реткост, за разлику од, на пример, Сједињених Америчких Држава, где је свакодневица да полицајци у кризним ситуацијама пуцају на људе. Тамо се у јавности често води полемика о овоме. Међутим, било је и у Србији примера прекорачења ових овлашћења и бруталности полиције. Сетимо се случаја из марта 2009, када је бивши припадник Интервентне бригаде Миљан Раичевић на Новом Београду пуцао у главу и убио Ђорђа Зарића са пет центиметара удаљености. Овај полицајац осуђен је на 13 година затвора због убиства, а пре пет година Апелациони суд у Београду смањио му је казну на десет година. Све околности овог догађаја показале су да није било потребе да полицајац пуца у младића.

Породица убијеног на Дорћолу тражи истину

Породица Л. М., убијеног на Дорћолу, тражи да се трагични случај не стави ад акта пре него што се утврди истина, каква год она била, наводи се у саопштењу које је потписао адвокат Феђа Димовић, пуномоћник породице убијеног младића.

„Истина је да он није лишен живота приликом хапшења, већ је на њега пуцао јавности непознат припадник полиције, за кога још није утврђено да ли је био припадник обезбеђења или само обичан гост у кафани. Положај смртоносне ране коју је задобио и места где је пао након што је погођен указују да је највероватније убијен с леђа, док је бежао, што доводи у питање херојски чин непознатог полицајца. Ово су чињенице које тек треба да истражи Више јавно тужилаштво у Београду, тако да је сваки коментар да је полицајац убио Л. М. ’по закону’, у најмању руку преурањен”, наводи се у саопштењу пуномоћника породице убијеног.