Kako snimiti dušu
Pjer Gonor, čija izložba fotografija „Ukorenjeni” traje u galeriji Instituta Servantes do 27. oktobra, višestruko je nagrađivan autor, poznat po ekspresivnim portretima velikog formata sa kojih vas posmatraju upečatljivi likovi marginalizovanih društvenih grupa.
Kako je rekao u razgovoru za „Politiku”, rudari iz Asturije u Španiji, čiji su likovi zabeleženi na fotografijama koje su pred beogradskom publikom, za koji mesec prestaće zauvek da odlaze u okna, njihovi rudnici biće zatvoreni, kao i ostali u celoj zemlji, a njihova egzistencija dovedena u pitanje. Na opasku da je to, možda, ekološki opravdano Gonor odgovara: „Naravno da jeste, ali to nije jedini aspekt ove priče. U današnje vreme države se previše igraju sudbinama ljudi. Ponudili su im prekvalifikaciju u električare. Celom selu? Da li je to ozbiljno?”
Ovaj samouki umetnik, rođen 1963. godine u Šoleu u Francuskoj, živi i radi u Madridu, a počeo je da fotografiše „kako bi se spasao”. Neko vreme paralelno je radio svoj posao u jednoj kompaniji, da bi u jednom trenutku počeo da živi od aparata.
– Spas o kojem sam govorio bio je beg od sveta konzumerizma i prodaje. Ekonomija i biznis bili su nešto za šta sam se školovao, ali zaista nisam sebe mogao da vidim posvećenog prodaji četkica za zube, tanjira, hrane... Okrenuo sam se fotografisanju u ozbiljnim godinama, nije to bilo mladalačko istraživanje, već zrela odluka. Istraživanje ljudskih sudbina u svoj njihovoj različitosti ispostavilo se kao pravi potez, namesto dugogodišnjeg sedenja za istim stolom, u istoj kompaniji – objašnjava svoju motivaciju gost iz Španije, čija su inspiracija i drugi stvaraoci, poput Lorke, Dostojevskog, Foknera, Modiljanija, Đakometija i čiji je prvi objavljeni portret bio lik jedne od poznatih španskih operskih pevačica koja se u to vreme povlačila sa umetničke scene.
Ovaj dobitnik Nagrade za kulturu grada Madrida (2007), kao i Internacionalne nagrade za fotografiju u Alkobendasu (2014), čije radove u svojoj kolekciji ima i prestižni muzej „Kraljica Sofija” u Madridu, za modele bira one sa jakim ličnim pečatom, ali i sa zajedničkim identitetom, za razliku od lica raštrkanih u urbanim velikim sredinama, koja mu se čine prilično utopljena u današnje globalizovano društvo, nesigurna u to ko su i šta su. Za njegova istraživanja u jednom trenutku zainteresovala se i vlada Francuske, pa je zamoljen da o Romima iz Perpinjana, kojima se bavio, govori na jednom skupu na kojem je isticao njihovu kohezivnost i hermetičnost. One koji ga zainteresuju proučava studiozno, u prvom kontaktu ne nosi kameru, da bi posle minuciozno tražio momenat u kojem nema poze, u kojem progovara čovekova duša bez ograda, ona koju želi da snimi.
– Svako ko zna da ga neko fotografiše zauzima uvek neku pozu, čak i ako nije reč o jasnoj nameri da to učini. U prirodi je čoveka da se predstavi boljim nego što jeste. To nesvesno činimo i vi i ja tokom ovog razgovora, ili dok me je snimao vaš kolega fotoreporter. Ali, niko to ne može večno da radi, uvek se desi taj jedan pravi momenat. Sa rudarima iz ove serije radova silazio sam i pod zemlju. Družio sam se sa njima, snimao sam ih dugo. Na kraju sam predložio da pred objektiv stanu pravo po izlasku iz dubine zemlje, ophrvani tamom rudnika i svojim svakodnevnim problemima. Ispostavilo se da u njihovim pogledima ima i nade – zaključuje naš sagovornik.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
