Како снимити душу
Пјер Гонор, чија изложба фотографија „Укорењени” траје у галерији Института Сервантес до 27. октобра, вишеструко је награђиван аутор, познат по експресивним портретима великог формата са којих вас посматрају упечатљиви ликови маргинализованих друштвених група.
Како је рекао у разговору за „Политику”, рудари из Астурије у Шпанији, чији су ликови забележени на фотографијама које су пред београдском публиком, за који месец престаће заувек да одлазе у окна, њихови рудници биће затворени, као и остали у целој земљи, а њихова егзистенција доведена у питање. На опаску да је то, можда, еколошки оправдано Гонор одговара: „Наравно да јесте, али то није једини аспект ове приче. У данашње време државе се превише играју судбинама људи. Понудили су им преквалификацију у електричаре. Целом селу? Да ли је то озбиљно?”
Овај самоуки уметник, рођен 1963. године у Шолеу у Француској, живи и ради у Мадриду, а почео је да фотографише „како би се спасао”. Неко време паралелно је радио свој посао у једној компанији, да би у једном тренутку почео да живи од апарата.
– Спас о којем сам говорио био је бег од света конзумеризма и продаје. Економија и бизнис били су нешто за шта сам се школовао, али заиста нисам себе могао да видим посвећеног продаји четкица за зубе, тањира, хране... Окренуо сам се фотографисању у озбиљним годинама, није то било младалачко истраживање, већ зрела одлука. Истраживање људских судбина у свој њиховој различитости испоставило се као прави потез, наместо дугогодишњег седења за истим столом, у истој компанији – објашњава своју мотивацију гост из Шпаније, чија су инспирација и други ствараоци, попут Лорке, Достојевског, Фокнера, Модиљанија, Ђакометија и чији је први објављени портрет био лик једне од познатих шпанских оперских певачица која се у то време повлачила са уметничке сцене.
Овај добитник Награде за културу града Мадрида (2007), као и Интернационалне награде за фотографију у Алкобендасу (2014), чије радове у својој колекцији има и престижни музеј „Краљица Софија” у Мадриду, за моделе бира оне са јаким личним печатом, али и са заједничким идентитетом, за разлику од лица раштрканих у урбаним великим срединама, која му се чине прилично утопљена у данашње глобализовано друштво, несигурна у то ко су и шта су. За његова истраживања у једном тренутку заинтересовала се и влада Француске, па је замољен да о Ромима из Перпињана, којима се бавио, говори на једном скупу на којем је истицао њихову кохезивност и херметичност. Оне који га заинтересују проучава студиозно, у првом контакту не носи камеру, да би после минуциозно тражио моменат у којем нема позе, у којем проговара човекова душа без ограда, она коју жели да сними.
– Свако ко зна да га неко фотографише заузима увек неку позу, чак и ако није реч о јасној намери да то учини. У природи је човека да се представи бољим него што јесте. То несвесно чинимо и ви и ја током овог разговора, или док ме је снимао ваш колега фоторепортер. Али, нико то не може вечно да ради, увек се деси тај један прави моменат. Са рударима из ове серије радова силазио сам и под земљу. Дружио сам се са њима, снимао сам их дуго. На крају сам предложио да пред објектив стану право по изласку из дубине земље, опхрвани тамом рудника и својим свакодневним проблемима. Испоставило се да у њиховим погледима има и наде – закључује наш саговорник.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
