Tajni snovi jedne kupoholičarke

Od prekjuče se, priznajem, osećam prilično šizofreno.

Moje privatno „ja” se iskreno nada da je moj uvaženi direktor čuo i pročitao isto što i ja. I da će kao pravi hrišćanin uslišiti preporuku ili inicijativu poteklu sa sastanka predsednika države, nekoliko ministara i sindikata, koju je privatnim poslodavcima preneo ministar Tomica Milosavljević: da će se pred Vaskrs „otvoriti” i dodeliti mi preporučenu nagradu. Ili socijalnu nadoknadu za skuplju hranu i energente. Svejedno mi je kako će to nazvati. Kad može država, što ne bi on. I više i bolje.

I tako bih se radovala (istina, možda i uzalud) sve do 1. maja, da iz mene ne progovara ono drugo „ja”, koje ponešto zna i o ekonomiji. A ako i ne zna, ono bar čita i sluša šta govore oni koji znaju mnogo više. A oni jasno i glasno već godinama ponavljaju: da i kao pojedinci i kao država trošimo više nego što zarađujemo, da nam plate brže rastu nego što kolač koji, pojedinačno i zajednički, mesimo narasta, da između ostalog i zbog toga rastu cene i da ih novim povišicama i nagradama ne možemo stići. Posebno ako ne radimo tolike dane, uoči verskih i državnih praznika i posle njih.

Predlagači, privatno mile mi preporuke, očigledno o tome ne bi da razmišljaju. Imaju oni, ovih i narednih mesec dana, većih briga od one šta će posle biti. Uostalom, misliće onaj ko preživi (pobedi). A šta će raditi ako to budu baš oni? Pa to je odavno smislila Skarlet: plakaće sutra.

Da se pogrešno ne shvati, nemam ja ništa protiv državnih činovnika, lekara i sestara, profesora i učiteljica, glumaca i geodeta... Ko bi se i usudio da nešto loše i pomisli tako mnogoljudnoj armiji – stotinama hiljada budžetskih korisnika. Uostalom, i njima dolaze praznici. I istine radi, oni dobijaju ono što im je i obećano: ono što je zapisano u protokolu vlade i njihovih reprezentativnih sindikata – prvu – aprilsku od dve ovogodišnje povišice predviđene i budžetom. I malo više – nešto što je, saznajemo, usmeno dogovoreno – jednokratnu uskršnju nagradu, pod uslovom da se stvore uslovi ili, jasnije, da se u međuvremenu negde uštedi. Što se njih tiče, od srca: u zdravlje potrošili ceo ček (neki, istina, okrnjeni – tri umesto pet hiljada dinara) i veseli svojim ministrima izašli na izbore. I dabogda da i nas ostale naši poslodavci uvesele. Nas nagradom, a državu porezom na tu nagradu.

Jedino što bi bilo lepo jeste to da nam svima, u opštoj radosti, neko objasni: gde je, kako i koliko to država u protekla tri meseca uštedela da, posle božićnih, može da deli i vaskršnje nagrade a da ne probija budžetske okvire? Onako, stavku po stavku. Kolika je to srpska budžetska rezerva i koje su to akrobacije napravljene da odjednom ima i viška para, uprkos povećanim izdacima za KiM i svim planiranim i neplaniranim, javnim i nejavnim, predizbornim troškovima? I kako se to socijalne posledice rasta cena hrane i energenata leče jednim od uzročnika tog rasta – većim platama, odnosno povećanom potrošnjom? I gde to, i u kojoj zemlji na kugli zemaljskoj, predsednik države i vlada pozivaju privatne poslodavce da povećaju plate i za praznike dele nagrade zaposlenima?

Ma – možda sve to i nije tako opasno i ozbiljno. Možda sam ja samo jedna čangrizava nezahvalnica koja ne shvata da, u stvari, oni rade u moju korist. Traže od moga direktora ono što ja zapravo priželjkujem – a ne usuđujem se da tražim.

A priznajem, kao osvedočena kupuholičarka, sanjam – jedan dobar šoping. Onako, od glave do pete. Pa kud puklo da puklo.