Тајни снови једне купохоличарке

Од прекјуче се, признајем, осећам прилично шизофрено.

Моје приватно „ја” се искрено нада да је мој уважени директор чуо и прочитао исто што и ја. И да ће као прави хришћанин услишити препоруку или иницијативу потеклу са састанка председника државе, неколико министара и синдиката, коју је приватним послодавцима пренео министар Томица Милосављевић: да ће се пред Васкрс „отворити” и доделити ми препоручену награду. Или социјалну надокнаду за скупљу храну и енергенте. Свеједно ми је како ће то назвати. Кад може држава, што не би он. И више и боље.

И тако бих се радовала (истина, можда и узалуд) све до 1. маја, да из мене не проговара оно друго „ја”, које понешто зна и о економији. А ако и не зна, оно бар чита и слуша шта говоре они који знају много више. А они јасно и гласно већ годинама понављају: да и као појединци и као држава трошимо више него што зарађујемо, да нам плате брже расту него што колач који, појединачно и заједнички, месимо нараста, да између осталог и због тога расту цене и да их новим повишицама и наградама не можемо стићи. Посебно ако не радимо толике дане, уочи верских и државних празника и после њих.

Предлагачи, приватно миле ми препоруке, очигледно о томе не би да размишљају. Имају они, ових и наредних месец дана, већих брига од оне шта ће после бити. Уосталом, мислиће онај ко преживи (победи). А шта ће радити ако то буду баш они? Па то је одавно смислила Скарлет: плакаће сутра.

Да се погрешно не схвати, немам ја ништа против државних чиновника, лекара и сестара, професора и учитељица, глумаца и геодета... Ко би се и усудио да нешто лоше и помисли тако многољудној армији – стотинама хиљада буџетских корисника. Уосталом, и њима долазе празници. И истине ради, они добијају оно што им је и обећано: оно што је записано у протоколу владе и њихових репрезентативних синдиката – прву – априлску од две овогодишње повишице предвиђене и буџетом. И мало више – нешто што је, сазнајемо, усмено договорено – једнократну ускршњу награду, под условом да се створе услови или, јасније, да се у међувремену негде уштеди. Што се њих тиче, од срца: у здравље потрошили цео чек (неки, истина, окрњени – три уместо пет хиљада динара) и весели својим министрима изашли на изборе. И дабогда да и нас остале наши послодавци увеселе. Нас наградом, а државу порезом на ту награду.

Једино што би било лепо јесте то да нам свима, у општој радости, неко објасни: где је, како и колико то држава у протекла три месеца уштедела да, после божићних, може да дели и васкршње награде а да не пробија буџетске оквире? Онако, ставку по ставку. Колика је то српска буџетска резерва и које су то акробације направљене да одједном има и вишка пара, упркос повећаним издацима за КиМ и свим планираним и непланираним, јавним и нејавним, предизборним трошковима? И како се то социјалне последице раста цена хране и енергената лече једним од узрочника тог раста – већим платама, односно повећаном потрошњом? И где то, и у којој земљи на кугли земаљској, председник државе и влада позивају приватне послодавце да повећају плате и за празнике деле награде запосленима?

Ма – можда све то и није тако опасно и озбиљно. Можда сам ја само једна чангризава незахвалница која не схвата да, у ствари, они раде у моју корист. Траже од мога директора оно што ја заправо прижељкујем – а не усуђујем се да тражим.

А признајем, као осведочена купухоличарка, сањам – један добар шопинг. Онако, од главе до пете. Па куд пукло да пукло.