Nezavisnost Katalonije sa odloženim dejstvom

„U Kataloniji postoji konsenzus da njenu sudbinu određuju Katalonci na referendumu. Država je na to odgovorila progonom naših ustanova”, kazao je Puđdemont, dodavši da Katalonci traže mirno rešenje, ali da nikada pa ni sada nisu pronašli sagovornika. Prešavši sa katalonskog na španski, Puđdemont se obratio Špancima:

„Nismo delinkventi, ludaci, pučisti. Mi smo normalni ljudi koji žele da glasaju. Postoji demokratija iznad ustava. Nemamo ništa protiv Španaca. Naša veza ne funkcioniše i nije se uradilo ništa da se popravi situacija.”

„Ovo je bilo prvi put da se glasanje održi uz policijske snage koje tuku ljude u redovima ispred birališta”, primetio je Puđdemont, zahvalivši svima koji su glasali bez obzira na to da li su podržali ili odbacili ideju o osamostaljenju.

Povodom izmeštanja pojedinih firmi iz Katalonije zbog krize s odvajanjem, prvi čovek regiona je istakao da nema posledica u realnoj ekonomiji, podsećajući da je od smrti diktatora Fransiska Franka, Katalonija bila motor razvoja Španije i faktor stabilnosti. Dodao je i da je ustav iz 1978, na koji se vlada u prestonici uporno poziva jer ovaj pravni akt zabranjuje otcepljenje, za Kataloniju bio samo prelazno rešenje i da su stanovnici ove regije podvrgnuti diskriminaciji zbog takvih političkih uverenja.

U prvim reakcijama iz Madrida, opozicione stranke smatraju da proglašenja nezavisnosti nije bilo. Levičarska opoziciona stranka Podemos je zahvalila Kataloniji što nije formalno proglasila nezavisnost, dok socijalisti smatraju da se ne može odložiti dejstvo deklaracije koja ne postoji.

Na referendumu 1. oktobra, 90 odsto Katalonaca izašlih na glasanje izjasnilo se za odvajanje od Španije. Plebiscit je organizovan protivno španskim zakonima i na njemu nije bilo posmatrača sa strane, dok je izlaznost bila 42 odsto. Madrid je u pokrajinu poslao oko 10.000 policajaca i žandarma koji su sprečavali građane da glasaju pri čemu je povređeno oko 900 ljudi. Za konzervativnu vladu premijera Marijana Rahoja, referendum se nikad i nije odigrao. Iako je regionalni premijer Puđdemont obećavao proglašenje nezavisnosti u roku od 48 sati od prevage glasa „za”, drama se nastavila duže od nedelju dana.

Na Puđdemonta je vršen pritisak sa svih strana da odustane, pri čemu vlada u Madridu nije isključivala ni mogućnost njegovog hapšenja i ukidanje katalonske autonomije sa suspenzijom institucija. Vladajuća Narodna stranka (PP) je poručivala regionalnom premijeru da će proći kao bivši katalonski lider koji je proglasio republiku 1934. da bi onda bio izgnan i ubijen od strane Frankovih fašista. Katalonska unionistička stranka Sijudadanos (Građani) tražila je od premijera Marijana Rahoja da preuzme direktnu kontrolu nad pokrajinom, dok su iz PP-a poručivali da će demontiranje katalonskih institucija biti samo jedan od koraka u slučaju proglašenja nezavisnosti u Barseloni. Vrhovni sud je ranije zabranio sednicu zakazanu za ponedeljak na kojoj je trebalo da se raspravlja o referendumu, pa je vladajuća koalicija pozvala Puđdemonta da govori na plenarnoj sednici, ne pominjući deklaraciju već samo debatu o aktuelnoj političkoj situaciji.

Da Kataloncima ne ukida autonomiju, na Rahoja je apelovao levičarski Podemos, treća najveća stranka u nacionalnoj skupštini, koja smatra da bi ukidanje autonomije bilo neodgovorno. Pre početka sednice u Barseloni, oglasio se i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, zahtevajući od Katalonije da poštuje španski ustav i „odustane od deklaracije koja bi onemogućila dijalog”.

Osim sa političkim, secesionisti su se suočili i s ekonomskim pritiskom jer je nekoliko velikih banaka i kompanija rešilo da sedište izmesti iz Katalonije u druge delove zemlje. Prema bankarskim izveštajima, među brojnim klijentima je zavladala panika povodom uloga, pa je u toku samo jednog dana u jednoj filijali povučeno 400.000 evra