Trampova strategija konfrontacije

Tramp bi, moguće već u četvrtak, mogao da obelodani „širu strategiju” prema Iranu kao odgovor na „ružno ponašanje” Teherana koje nije „u duhu” sa sporazumom po kome je Iran svoj program obogaćivanja uranijuma stavio pod međunarodnu kontrolu u zamenu za postupno ukidanje seta ekonomskih i finansijskih sankcija.

Državni sekretar Reks Tilerson je nedavno šefu iranske diplomatije Muhamed Džavad Zarif, tokom njihovog susreta na marginama zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku, preneo američku zabrinutost povodom raketnih testova.

Zarif je potom – u očitom pokušaju da spusti tenziju i sačuva sporazum kojim se Iran otvorio stranim investitorima – kolegama iz zemalja potpisnica potvrdio da je Iran pripravan za razgovore o „nekim dimenzijama” raketnog programa koji ima „isključivo” odbrambenu dimenziju.

Tramp je na osnovu svega zaključio da nisu ispunjena očekivanja sporazuma Irana i grupe „5+1” – pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka – koji je ocenjen kao značajan doprinos svetskom i regionalnom miru, a Barak Obama ga je smatrao svojim najvrednijim spoljnopolitičkim legatom.

Inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju do sada su osam puta potvrdili da Iran ne krši odredbe dogovora, a Kongres SAD je dva puta tokom Trampovog mandata prihvatao te sertifikate.

Uprkos tome, mnogo je nagoveštaja da šef Bele kuće želi unilateralno povlačenje iz sporazuma uveren da neke „klauzule sumraka” – restrikcije iranskog nuklearnog programa koje vremenom treba da budu ukinute – daju pokriće Teheranu da proizvede atomsku bombu kada 2025. istekne važnost sporazuma.

Iranski predsednik Hasan Rohani ponavlja da Teheran ne želi raskid sporazuma niti novo pregovaranje, poručuje da on mora da se poštuje „čak i ukoliko se deset novih Trampova stvori na svetu”, ali daje do znanja da će se, ukoliko SAD nastave sa „pretnjama i sankcijama”, Iran „za nekoliko sati” vratiti spornom nuklearnom programu.

Svih pet drugih potpisnica potvrđuju da poštuju sporazum. Evropska unija, Kina i Rusija veoma su skeptične oko Trampove ideje, pa sa raznih strana stižu upozorenja od nove bliskoistočne tenzije i ubrzanja regionalne trke u naoružanju.

Evropski političari, uz snažnu podršku poslovnih krugova, jasno daju do znanja da nisu spremni da pokopaju dogovor koji po svim relevantnim svedočenjima funkcioniše. Evropska komisija potvrdila je krajem prošle nedelje da sporazum koji nudi trajna rešenja iranskog nuklearnog pitanja funkcioniše i da potpisnici moraju da se drže preuzetih obaveza.

Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, general H. R. Mekmaster agitovao je među republikanskim i demokratskim članovima Kongresa SAD, ali sve je jasnije da predsednikova sveobuhvatna strategija nema jedinstvenu podršku uticajnih članova administracije – ukoliko bi žrtva bio nuklearni sporazum.

Da li je sve to uticalo da predsednik sada nagoveštava da bi mogao da prihvati „treći put”: da uprkos ličnom protivljenju sačuva „očajan” sporazum i da novu strategiju predstavi kao jedinstvenu platformu administracije i Kongresa SAD, na osnovu čega bi od drugih potpisnika zatražio da pojačaju pritiske na Iran.

Ukoliko Tramp ostvari sabotažu sporazuma, Kongres SAD ima 60 dana da razmotri povratak na režim sankcija Iranu koje su u međuvremenu ukinute. Bio bi to po mnogim ocenama kraj sporazuma, SAD bi dale primer kršenja ranije preuzetih međunarodnih obaveza – što bi izolovalo Ameriku i nanelo ozbiljnu štetu njenoj reputaciji.

Izvlačenje SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom predstavljalo bi Trampov najkolosalniji promašaj otkako je u januaru ušao u Belu kuću.