Slovenija uzor Kataloniji

To podseća na svojevremene tvrdnje Slovenaca da im je dozlogrdilo da finansiraju Bosnu, Crnu Goru ili Kosovo.

I danas je mnogo vraćanja u prošlost, s tim što su se Jugosloveni vraćali na Drugi svetski rat i priče o tome ko je koga tada više ubijao, dok se Španci vraćaju na Građanski rat koji je stavio tačku na tadašnju katalonsku autonomiju. Katalonci su se uglavnom borili na strani poraženih republikanaca, dok im je pobednik, fašistički diktator Fransisko Franko, zabranio da praktikuju svoju kulturu i govore svoj jezik. Zato ga katalonski separatisti upoređuju sa premijerom Marijanom Rahojem koji je najavio ukidanje katalonske autonomije ako Puđdemont potvrdi da je proglasio nezavisnost. Od istorije nisu mogli da pobegnu ni u Rahojevoj Narodnoj stranci (PP) čiji je zvaničnik poručio Puđdemontu da će proći kao poslednji katalonski lider koji je proglašavao republiku i koga su frankisti zbog toga likvidirali. PP je desničarska stranka iznikla iz partije nekadašnjih Frankovih ministara. Zbog konzervativnih stavova nije omiljena među Kataloncima, koji važe za socijalno najprogresivniji deo zemlje. Posebno je problematična za vladajuću koaliciju u Barseloni koju čine republikanci i krajnje levičarske stranke. Oni kažu da ne žele da žive u kraljevini i budu u istoj političkoj zajednici sa madridskim desničarima kao što Slovenci devedesetih nisu želeli da budu u istoj državi sa Slobodanom Miloševićem.

„Forin afers” nalazi druge paralele sa Jugoslavijom kada piše da je od svih načina na koji je mogao da pristupi separatizmu, Rahoj izabrao – srpski. Kao što je Milošević 1990. ukinuo autonomiju Kosovu i tamo poslao teške vojne i policijske snage, Rahoj sada najavljuje ukidanje autonomije Kataloniji gde je već rasporedio 10.000 policajaca i žandarma. Časopis dalje navodi da Katalonci, koji imaju autonomnu policiju, u snagama reda pod kontrolom Madrida pre vide strane okupatore nego domaće čuvare reda i zakona, što je posebno došlo do izražaja kada su policajci i žandarmi krenuli da tuku glasače na referendumu. Centralna vlada je saopštila da je i armija spremna da ide u Kataloniju, mada je ministarka odbrane izjavila da veruje da neće biti potrebe za vojnom intervencijom koja bi u pokrajini sigurno bila upoređivana sa Miloševićevim pokušajima da secesije spreči oružanom silom. Kao što je bio slučaj i sa nacionalnim liderima u Jugoslaviji, španski i katalonski političari su prekinuli direktnu komunikaciju dok pred domaćom javnošću i stranim novinarima govore najgore jedni o drugima. Predstavnici regionalne vlade optužuju Rahoja da je frankista i autoritarac koji demokratiju guši fizičkom silom, dok prestonica katalonske vlasti predstavlja kao skupinu kriminalaca koji su izdali zemlju i koji će završiti u zatvoru.

Da je zemlji teško da prikaže makar i privid jedinstva bilo je jasno i tokom obeležavanja državnog praznika jer se na svečanosti u Madridu nisu pojavili lideri Katalonije, Baskije i Navare. Događaj je protekao u senci  secesionističke krize i tragedije sa vojnim avionom koji je učestvovao u vojnoj paradi da bi se odmah posle toga srušio (pilot je poginuo). Otežavajuća okolnost za prestonicu je i što Barselona uporno traži da se umeša EU i da međunarodni posrednici olakšaju dijalog između pokrajinskih i nacionalnih vlasti.

„Ovo nije Jugoslavija. Nema potrebe da bilo ko dolazi i posreduje zbog bilo čega”, saopštio je PP, ali se međunarodni faktor svejedno umešao.

Španija nije Jugoslavija, ali je privukla pažnju baš nekih od organizacija koje se često bave Balkanom. Nakon što su Reporteri bez granica osudili i centralnu i regionalnu vladu zbog pritisaka na novinare tokom krize sa otcepljenjem, oglasio se i Hjuman rajts voč koji je optužio Španiju za „preteranu upotrebu sile” prema glasačima na referendumu.