Словенија узор Каталонији

То подсећа на својевремене тврдње Словенаца да им је дозлогрдило да финансирају Босну, Црну Гору или Косово.

И данас је много враћања у прошлост, с тим што су се Југословени враћали на Други светски рат и приче о томе ко је кога тада више убијао, док се Шпанци враћају на Грађански рат који је ставио тачку на тадашњу каталонску аутономију. Каталонци су се углавном борили на страни поражених републиканаца, док им је победник, фашистички диктатор Франсиско Франко, забранио да практикују своју културу и говоре свој језик. Зато га каталонски сепаратисти упоређују са премијером Маријаном Рахојем који је најавио укидање каталонске аутономије ако Пуђдемонт потврди да је прогласио независност. Од историје нису могли да побегну ни у Рахојевој Народној странци (ПП) чији је званичник поручио Пуђдемонту да ће проћи као последњи каталонски лидер који је проглашавао републику и кога су франкисти због тога ликвидирали. ПП је десничарска странка изникла из партије некадашњих Франкових министара. Због конзервативних ставова није омиљена међу Каталонцима, који важе за социјално најпрогресивнији део земље. Посебно је проблематична за владајућу коалицију у Барселони коју чине републиканци и крајње левичарске странке. Они кажу да не желе да живе у краљевини и буду у истој политичкој заједници са мадридским десничарима као што Словенци деведесетих нису желели да буду у истој држави са Слободаном Милошевићем.

„Форин аферс” налази друге паралеле са Југославијом када пише да је од свих начина на који је могао да приступи сепаратизму, Рахој изабрао – српски. Као што је Милошевић 1990. укинуо аутономију Косову и тамо послао тешке војне и полицијске снаге, Рахој сада најављује укидање аутономије Каталонији где је већ распоредио 10.000 полицајаца и жандарма. Часопис даље наводи да Каталонци, који имају аутономну полицију, у снагама реда под контролом Мадрида пре виде стране окупаторе него домаће чуваре реда и закона, што је посебно дошло до изражаја када су полицајци и жандарми кренули да туку гласаче на референдуму. Централна влада је саопштила да је и армија спремна да иде у Каталонију, мада је министарка одбране изјавила да верује да неће бити потребе за војном интервенцијом која би у покрајини сигурно била упоређивана са Милошевићевим покушајима да сецесије спречи оружаном силом. Као што је био случај и са националним лидерима у Југославији, шпански и каталонски политичари су прекинули директну комуникацију док пред домаћом јавношћу и страним новинарима говоре најгоре једни о другима. Представници регионалне владе оптужују Рахоја да је франкиста и ауторитарац који демократију гуши физичком силом, док престоница каталонске власти представља као скупину криминалаца који су издали земљу и који ће завршити у затвору.

Да је земљи тешко да прикаже макар и привид јединства било је јасно и током обележавања државног празника јер се на свечаности у Мадриду нису појавили лидери Каталоније, Баскије и Наваре. Догађај је протекао у сенци  сецесионистичке кризе и трагедије са војним авионом који је учествовао у војној паради да би се одмах после тога срушио (пилот је погинуо). Отежавајућа околност за престоницу је и што Барселона упорно тражи да се умеша ЕУ и да међународни посредници олакшају дијалог између покрајинских и националних власти.

„Ово није Југославија. Нема потребе да било ко долази и посредује због било чега”, саопштио је ПП, али се међународни фактор свеједно умешао.

Шпанија није Југославија, али је привукла пажњу баш неких од организација које се често баве Балканом. Након што су Репортери без граница осудили и централну и регионалну владу због притисака на новинаре током кризе са отцепљењем, огласио се и Хјуман рајтс воч који је оптужио Шпанију за „претерану употребу силе” према гласачима на референдуму.