Rado bih prihvatio srpski pasoš

Rusija je već duži period demonizovana u Evropi, a to se odražava i na film? Primer za to je, recimo, kako je proletos u Kanu Andreju Zvjagincevu izmakla „Zlatna palma”?

Činjenica je da postoji borba Rusije i zapadnog sveta, ali iskreno rečeno, takva borba postoji vekovima. Od kada znam za sebe, to postoji. Prvo Sovjetski Savez, pa Rusija. I naravno, da se sve to odražava i na film, a ja se prema tome filozofski odnosim. Život je borba i Rusija će uvek biti suprotstavljena Zapadu i uvek će biti nekog koškanja. Jednostavno, zato što je Rusija suviše velika.

Da li je Zapad zapravo frustriran Rusijom i njenom dugom tradicijom i kulturom, je li u pitanju neki kompleks niže vrednosti?

Ne mislim da je to kompleks niže vrednosti, već kada su u pitanju tako veliki igrači svaki od njih želi da oslabi protivnika i uvek postoji ta težnja da se bude prvi. I s tim ne može ništa da se uradi. Treba samo da se pobedi.

Da li film kakav je „Ana Karenjina, sećanja Vronskog”, a Tolstojev roman je jedan od najekranizovanijih u svetskom filmu, može da približi Istok i Zapad?

Verovatno može u izvesnoj meri, ali nemojte da preuveličavamo ulogu filma u tim stvarima. Film svakako ima izvesnu ulogu, ali neće promeniti opštu geopolitičku situaciju.

Može možda gledaocu sa Zapada da pomogne u boljem razumevanju Rusije?

Ako je to tako, onda je to dobro. Kao autoru, nije na meni da o tome govorim.

Ovo je već petnaesta-šesnaesta ekranizacija „Ane Karenjine”, zašto vas je baš to ovom trenutku zainteresovalo?

To je bila porudžbina i to za osam epizoda televizijske serije, za glavnu i najveću nacionalnu televiziju. Dvoumio sam se baš zbog toga što je već bilo toliko mnogo ekranizacija Tolstojevog romana, a ja sam možda gledao dve...

Onu sa Gretom Garbo kao Anom?

Da, sa Gretom Garbo i onu našu staru ekranizaciju. Kada se TV kanal složio sa mojom koncepcijom da to bude priča Vronskog i njegova sećanja, prihvatio sam posao uz predlog da, osim serije, snimimo i film.

Uz scenografsku i kostimografsku raskoš vašeg filma, posebno je zanimljivo upravo to – muški pogled na bezvremenu ljubav. I to je bio deo tog vašeg koncepta?

Jeste, ali s druge strane ne treba da zaboravimo da je i Tolstoj bio muškarac, iako je on često govorio da je on Ana Karenjina. Varao je tako i sebe i publiku, jer to je veoma muški roman i muški pogled na svet. Mada je Lav Nikolajevič Tolstoj govorio i to da je lično najbliskiji liku Levina, smatram da je njegova suština ipak bio Vronski. On je hteo da bude Levin, ali je suština u tome da je on zapravo bio Vronski, i to je jasnije kada detaljno pročitate njegovu biografiju.

Šta je to toliko privlačno u Srbiji i Beogradu te vas tako često vuče nazad još od osamdesetih godina prošlog veka?

Mene stalno zovu i ja s velikim zadovoljstvom te pozive uvek prihvatam i imam vrlo tesne veze sa Srbijom. Bio sam česti gost na beogradskom Festu i na raznim nedeljama filma. Naši odnosi imaju dugačku istoriju. Nisam ravnodušan prema Srbiji. Vrlo mi je bliska i imam s njom veoma tople odnose.

Na osnovu tih mnogih poziva zaključujem da i Srbija voli vas, ali da li više kao umetnika ili više kao direktora „Mosfilma” od kojeg može da ima koristi?

Ipak više dolazim kao reditelj, nego kao direktor „Mosfilma”. U Srbiji je dobra i duga tradicija filmske umetnosti i srpska publika ima vrlo dobar osećaj za film. Negde mislim da vi možda i najbolje razumete film. Mogu vam reći, a mnogo sam proputovao, publika samo još jedne zemlje osim Srbije tako dobro razume i oseća film. To je iranska publika. U tom smislu, to su jedine dve zemlje u kojima publika mnogo zna o filmu i razume ga. Mnogo više nego u samoj Rusiji.

Primio vas je naš ministar kulture, ugostio vas je i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, onda mogu da očekujem da ćete i vi dobiti srpski pasoš? To je slučaj Ralfa Fajnsa, s tim da je on uz pasoš odmah dobio i novac za novi film. Da li biste prihvatili ovakvu ponudu?

Sa radošću ću prihvatiti!

Šta, novac ili pasoš?

I pasoš i novac (smeh)! To je neodvojivo.

Upoznati ste sa našom Uredbom koja omogućava pogodnosti strancima koji bi da snimaju u Srbiji?

To o 20 odsto povraćaja sredstava? To sam tek saznao i treba videti kako to ide. Nije mi još sve sasvim jasno, ali pretpostavljam da bi neka vrsta saradnje između „Mosfilma” i vaših filmskih poslenika mogla da se ostvari. Ali, tih 20 odsto nije od nekog velikog značaja, mnogo je značajnije da pokušamo da uradimo neki zajednički projekat, a ništa zajedničko odavno nije bilo. „Mosfilm” je nezavisan, sami zarađujemo, sami plaćamo poreze i mnogo smo mobilniji od bilo kakvih ministarstava.

I nikada ne konkurišete za neka budžetska sredstva, kao što je to praksa u Srbiji?

Ne, ne. Mi smo samofinansirajuća produkcija koja posluje na tržištu. Ako su nam potrebna neka dodatna sredstva, tada tražimo sponzora. I to je sve.

Ništa iz državnog budžeta čak ni za ovako raskošni projekat od nacionalnog značaja kakav je ovaj vaš?

Baš ništa. Ja sam navikao na nezavisnost i ako mi to polazi za rukom, onda to tako i radim. Rizik, naravno, uvek postoji. Veća je sloboda, ali je veća i neizvesnost. Nažalost, u Rusiji konkurencija u filmu i nije toliko jaka, jer u tako ogromnoj zemlji godišnje se snimi samo oko 70–80 filmova. To je veoma mali broj. Pogledajte, na primer, Francusku ili Poljsku i njihove filmske brojke. Sa televizijskim serijama je već drugi slučaj, tu je konkurencija baš jaka.

Koji je vaš sledeći film, imate li nešto već na stolu?

Upravo sam završio snimanje jednog filma, ali kao producent. Reč je o filmu „Uništenje teroriste”, koji je sniman na Kavkazu, sa kavkaskim glumcima, i govori o likvidaciji čečenskog ekstremnog islamiste, samozvanog teroriste Šamila Basajeva. Film je rađen prema istinitim događajima.