Kao „Hazarski rečnik” u elektronskom formatu

Naš sagovornik, koji je diplomirao arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i koji je 15 godina živeo i radio u Španiji, a domaćoj je publici poznat po nagradi Salona arhitekture za stambeno-poslovni objekat u Bregalničkoj ulici, potom dodaje: „Retko se pruža prilika da se reši ovako zahtevan zadatak u vrlo kratkom roku, a da pri tome nema mesta za improvizaciju.”

Kako ste vi doživeli ovu zgradu, koliko ste je poznavali pre nego što ste je do detalja „skenirali” u, nažalost, oronulom stanju?

U muzej sam dolazio prvo kao kao student, a posle još nekoliko puta, ali nikada se do sada nisam bavio detaljnom arhitektonskom analizom same zgrade. Nisam tad ni pomišljao na razvoj događaja koji je usledio pre oko godinu dana, kad je sve počelo. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim sa čim sam se, zapravo, uhvatio ukoštac. A reč je o vrlo komplikovanoj avanturi, tokom koje, sa jedne strane, nisam smeo da menjam samo delo, koje ima upečatljiv arhitektonski pečat svojih autora, dok sam, sa druge, morao tehnološki da ga osavremenim da bi moglo u narednih pola veka da korespondira sa svim vidovima savremene umetnosti. Slično kao kada bi trebalo da Pavićev „Hazarski rečnik” ilustrujem i pretvorim u elektronski format. Ispostavilo se da je upravo to, ta paralela sa ovim štivom, sa svim njenim konotacijama, bila moja ideja vodilja u celoj ovoj priči.

Samo zdanje izazivalo je kontroverze od samog nastanka. Njegovom spoljašnjošću i unutrašnjošću u to doba bavili su se brojni politički komesari koji nisu najbolje razumeli njegovu suštinu, odnosno šta je to tačno u njemu savremeno. Da li i danas, pola veka kasnije, nosi taj epitet?

Često ne može realno da se oceni vrednost nekog objekta u trenutku u kojem je izgrađen, već nakon određenog niza godina. Moje kolege koje su osmislile ovo zdanje svakako su razmišljale vanvremenski, a njegova savremenost, koja traje, mogla bi da se čita i u tome koliko je nove tehnologije uspelo da iznese. U njega smo usadili toliko toga da sam i sam na kraju iznenađen koliko je sve to bilo moguće a da ništa nije izgubljeno od originalne zamisli. U tome i jeste trik – da zgrada može da se transformiše u visokotehnološki objekat, između ostalog i u smislu obezbeđenja, osvetljenja, mikroklime, a da ona ne trpi.

Struka je tokom godina beležila brojne karakteristike koje objekat ima – od paralelopipedne forme do tekućeg unutrašnjeg prostora i nehijerarhijske strukture. Šta ga, po vašem mišljenju, najbolje određuje?

Svakako je najupečatljiviji način na koji Ivan Antić i Ivanka Raspopović vode posetioca kroz prostor. Kada smo došli do redizajna stepeništa i ograda, to sam najbolje razumeo. Tada, dok sam se opredeljivao za jednu od ideja koje su bile na stolu, shvatio sam savršenost postavke vertikalnih komunikacija unutar zgrade, povezanost različitih nivoa, gde ne postoji jedno stepenišno jezgro. Ni u jednom trenutku položaj samog posmatrača u odnosu na ostale elemente nije doveden u pitanje, ni u jednom momentu njemu nije dozvoljeno da se izgubi, on ima odlične referentne tačke u tom kompleksnom okruženju. Publika se, stoga, oseća nesputano. To je to na šta mislite kada mi kažete da se unutar muzeja orijentišete bez problema, kada je u svakom trenutku jasno gde se nalazite, a da, u stvari, uopšte niste ni svesni broja spratova.

Prvi utisak, i spolja i iznutra, jeste elegancija, svedenost, diskretnost. Kažete da niste daleko išli u intervencijama…

Kad je reč o eksterijeru, dodata je samo rampa za osobe sa posebnim potrebama. U planu je i izlazak iz objekta, jedna od ideja u tom smislu je da se plato kod terase iskoristi za privremene paviljone, za šta bi konkurisale mlade arhitekte. U samom enterijeru, u kojem je muzej dobio depoe i izlagački prostor po najsavremenijim standardima, kao i više prostora za biblioteku i čitaonicu, rađeni su zaista minimalni zahvati, detalji su u pitanju, kao što sam rekao – tarot karte. Pozivam ljubitelje umetnosti da ih otkriju kada od petka u deset sati počnu da dolaze u muzej.

Postoji li nešto po čemu ćete posebno pamtiti rad na ovom projektu, događaj svakako jeste istorijski?

Po izuzetnoj saradnji sa svima koji su u njemu učestvovali, od ljudi zaposlenih u muzeju, preko izvođača, pa do nadležnih ministarstava, javnih komunalnih preduzeća. Intervju, eto, dajem ja, a svi bi oni trebalo da sede ovde sa nama.