Rahoj ne sme da pokaže slabost

To bi zahtevalo da regionalne secesionističke vlasti pod vođstvom Karlesa Puđdemonta odustanu od odvajanja i da vlada konzervativne Narodne stranke (PP) premijera Marijana Rahoja pristane na federalizaciju zemlje i veću fiskalnu autonomiju za Kataloniju. Kada bi jedna strana pokazala da je spremna na ustupke, dodaje kolumnista madridskog lista „Pais” u razgovoru za „Politiku”, i druga bi odmah osetila potrebu da uzvrati istom merom.

Da li je Puđdemont napravio prvi korak kada je odložio dejstvo nezavisnosti?

Ne znamo šta znači odlaganje. Verujem da pokret za nezavisnost i posebno Puđdemonta razdiru brojne sumnje: da li da i dalje idu putem otcepljenja i rizikuju narodni otpor ili da ustuknu i probaju da na regionalnim izborima osvoje dobar rezultat?

Zašto Rahoj ne pokaže volju za kompromisom i ne pristane na razgovor o federalizaciji i većoj fiskalnoj autonomiji?

Zato što ne želi da pokaže slabost. Veruje da će, ako sada popusti, stvoriti loš precedent. Kada kriza jednom prođe, ako prođe, sigurno je da će PP, sa socijalistima i Sijudadanosom, velikim strankama u opoziciji, morati da sedne za sto sa katalonskim nacionalistima i pregovara.

Hoće li oduzimanje autonomije osnažiti secesionizam?

Zavisi od toga kako se „proda”. Ako vlada ubedi građane da je to jedini dostojanstven izlaz iz situacije, secesionizam neće jačati. Ako Katalonci steknu utisak da im španska država nameće svoju volju, onda je odgovor „da”.

Otkud vladi u Barseloni ideja da će dobiti nezavisnost kad znamo da nema moćne strane zaštitnike kao što su ih imali Kosovo ili Krim?

Kratkoročno, nemaju velike izglede da se osamostale jer gotovo da uopšte nemaju međunarodnu podršku. Na duže staze, sve je moguće.

Rekli ste da PP ne razume da država danas treba da ima monopol legitimiteta, a ne monopol sile. Da li je Španija izgubila legitimitet u Kataloniji posle prebijanja glasača, hapšenja aktivista i suspenzije samouprave?

Ne sasvim, ali je jasno da španska država ima problem sa legitimnošću u velikim delovima katalonskog društva i da će joj biti veoma teško da to popravi.

Zašto kažete da je tamošnja situacija daleko od „zapaljivih secesionističkih tenzija kakve smo videli u Jugoslaviji”, ali da se kreće u tom smeru?

Nadam se da do toga neće doći, da neće biti oružane eskalacije. Razlike su velike jer u Kataloniji zasad nema organizovanog nasilja. Sličnost sa Jugoslavijom vidim u tome što ljudi u mirnom društvu počinju da veruju da je zajednički život nemoguć zbog podela i sukoba oko identiteta. To je opasno.

Da li to znači da je nacionalni identitet i dalje važan iako živimo u globalizovanom svetu gde je EU trebalo da bude „kraj istorije” u Evropi?

Tako je. To vidimo u Francuskoj, Austriji, Škotskoj…U globalizovanom svetu i u nesigurnim vremenima ljudi pronalaze utočište u nacionalnim osećanjima.