Рахој не сме да покаже слабост

То би захтевало да регионалне сецесионистичке власти под вођством Карлеса Пуђдемонта одустану од одвајања и да влада конзервативне Народне странке (ПП) премијера Маријана Рахоја пристане на федерализацију земље и већу фискалну аутономију за Каталонију. Када би једна страна показала да је спремна на уступке, додаје колумниста мадридског листа „Паис” у разговору за „Политику”, и друга би одмах осетила потребу да узврати истом мером.

Да ли је Пуђдемонт направио први корак када је одложио дејство независности?

Не знамо шта значи одлагање. Верујем да покрет за независност и посебно Пуђдемонта раздиру бројне сумње: да ли да и даље иду путем отцепљења и ризикују народни отпор или да устукну и пробају да на регионалним изборима освоје добар резултат?

Зашто Рахој не покаже вољу за компромисом и не пристане на разговор о федерализацији и већој фискалној аутономији?

Зато што не жели да покаже слабост. Верује да ће, ако сада попусти, створити лош прецедент. Када криза једном прође, ако прође, сигурно је да ће ПП, са социјалистима и Сијудаданосом, великим странкама у опозицији, морати да седне за сто са каталонским националистима и преговара.

Хоће ли одузимање аутономије оснажити сецесионизам?

Зависи од тога како се „прода”. Ако влада убеди грађане да је то једини достојанствен излаз из ситуације, сецесионизам неће јачати. Ако Каталонци стекну утисак да им шпанска држава намеће своју вољу, онда је одговор „да”.

Откуд влади у Барселони идеја да ће добити независност кад знамо да нема моћне стране заштитнике као што су их имали Косово или Крим?

Краткорочно, немају велике изгледе да се осамостале јер готово да уопште немају међународну подршку. На дуже стазе, све је могуће.

Рекли сте да ПП не разуме да држава данас треба да има монопол легитимитета, а не монопол силе. Да ли је Шпанија изгубила легитимитет у Каталонији после пребијања гласача, хапшења активиста и суспензије самоуправе?

Не сасвим, али је јасно да шпанска држава има проблем са легитимношћу у великим деловима каталонског друштва и да ће јој бити веома тешко да то поправи.

Зашто кажете да је тамошња ситуација далеко од „запаљивих сецесионистичких тензија какве смо видели у Југославији”, али да се креће у том смеру?

Надам се да до тога неће доћи, да неће бити оружане ескалације. Разлике су велике јер у Каталонији засад нема организованог насиља. Сличност са Југославијом видим у томе што људи у мирном друштву почињу да верују да је заједнички живот немогућ због подела и сукоба око идентитета. То је опасно.

Да ли то значи да је национални идентитет и даље важан иако живимо у глобализованом свету где је ЕУ требало да буде „крај историје” у Европи?

Тако је. То видимо у Француској, Аустрији, Шкотској…У глобализованом свету и у несигурним временима људи проналазе уточиште у националним осећањима.