Srpski Čeh
Jedna mlada češka porodica, Johana i Terezije Fusek, preselila se za stalno sredinom 19. veka u onovremeni prestoni Beograd. Skoro svi Sloveni koji su činili građanstvo Austrougarske monarhije ipak su više voleli da budu podanici Kneževine, a docnije i Kraljevine Srbije, nego li da imaju jednog Nemca za svog vladara, koji je besprekidno decenijama carevao. Johan je bio grafičar i zaposlio se u Državnoj štampariji i Vojnokartografskom zavodu.
Potpisivao se kao Jovan Čarapić-Fusek, jer je češko prezime Fusek preuzeto od nemačke imenice fuβocke, što znači čarapa. Mnogi su docnije mislili da su ovi Čarapići zapravo potomci vojvode Vase Čarapića iz Voždova doba!
Njihov sin Georg rodio se 11. 2. 1876. u Beogradu. Završio je Realku i roditelji ga šalju na Minhenski univerzitet gde postaje rudarski inženjer. Pošto je momak lepo crtao, oni su ga poslali i u Prag da završi i jednu od poznatijih i prestižnih umetničkih škola lepih umetnosti u Evropi onoga doba. Završivši škole, prvo je radio dve godine, od 1898, kao rudarski tehničar kod poznate braće Pirh u Ćupriji, pa u Geografskom odeljenju glavnog đeneralštaba, 1900, da bi na kraju od 1904, pa do mobilizacije 1912, imao svoj mali tehnički biro u Nevesinjskoj ulici, kraj Kalenića gumna, današnje pijace. Pred izbijanje Velikoga rata, ženi se protinom ćerkom Milicom (dev. Jevtić), kada je prešao u pravoslavlje.
Tokom celog ratovanja, od 1912. do 1917, radio je kao tehnički vojni službenik Prvog Telegrafskog odseka Saobraćajnog odeljenja Vrhovne komande i bio je direktno potčinjen inž. potpukovniku Petru A. Prokiću. Proveravajući da li su sve linije fronta kod Kragujevca u redu, dva puta je doživeo iznenadne austrougarske vazdušne napade, kada je kartečom bio ranjen u glavu i rame. Đorđe je te povrede preživeo, ali kao stalna posledica bili su migrenozni napadi, koji su ga pratili do smrti...
Uporedo sa tehničkim naukama, zanimao se, otkako se vratio iz Praga, i umetnošću. Radio je portrete, dinastičke portrete, pejzaže, kompozicije istorijske tematike, ilustracije itd. Pred Veliki rat već je bio poznat, i to ne samo u vojsci nego i kod građanstva, tako da je bilo sasvim jasno zašto su ga uzeli, 1917, za sekretara Kancelarije kraljevskih ordena. Ono što je za nas važno kod njega, bila je činjenica da je Đorđe Čarapić za srpsku vojsku dao nacrte skoro svih naših medalja i spomenica u razdoblju 1904–1914, Ordena jugoslovenske krune (1930), svih ordenskih diploma, diploma raznih vojnih škola, vojnih znakova, vojnih jugoslovenskih zastava, muzičkih i iseljeničkih zastava, raznih društava, unikatnih (od pravog pergamenta) dinastičkih krštenica, venčanica i umrlica, dinastičkih grbova, radio je i razne umetničke knjižne listiće (eks libris). Povrh svega bio je i član Odbora za određivanje novog grba naše prestonice, davši tako sedam svojih predložaka, ali lovor tada dobi, 1931, Kun. Sve što je Čarapić za života zamislio, uradio je u stilu češke secesije... Istorijske kompozicije je radio u vidu razglednica, ili velikog formata za zid. Radili su mu ih, kako kad, naš knjižar sa Zelenog venca Toma Jovanović, ili V. Nejbert u Pragu.
Nežna zdravlja, narušenog ratovima i raznim zađevicama s neistomišljenicima na poslu, podnosi ostavku 1935. Potpuno se povlači kao vojni činovnik u rangu kapetana prve klase. Posvećuje se porodici i obnavlja svoj mali biro... Đorđe Čarapić dožive i drugu nemačku okupaciju, a generacijske težnje bratske sloge Oslobođenja i Ujedinjenja raspršiše se... srce mu nije izdržalo − izdahnu u ponoć 10. 7. 1941. Njime se gasi loza ovih Čarapića, jer se njegova jedina kći Borislava (1916–1993), takođe dipl. inž., nikada nije udavala...
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
