Lovci za sva vremena

Gospodin Hojt Ji ipak je, doduše posle odlaska iz Beograda, malo reterirao. Naime, posle izjave da „nije moguće sedeti na dve stolice”, rekao je „kako je to moguće, ali to svakako otežava proces uključivanja Srbije u EU”. Njegova ekselencija, američki ambasador u Beogradu, gospodin Kajl Skot asistirao je gospodinu Hojtu izjavom „da zemlja koja želi u EU mora odmah usaglasiti svoju spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU”. Zaista ne znam što to u spoljnoj politici Srbije toliko brine i ljuti spomenutu gospodu, da li su to ruski „migovi 29” pristigli u Srbiju, ili su to četvorica ruskih vatrogasaca i jedan pas u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu. Ako pogledate fotografije spomenute gospode za vreme razgovora sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, videćete da spomenuta dva gospodina naprosto kidišu, njihova su lica napeta, oči užagreno fiksiraju sagovornika na drugoj strani stola. Kao da se radi o odlučujućem momentu izbijanja, ili sprečavanja trećeg svetskog rata. A na drugoj strani stola, predsednik Vučić sa dve ljupke dame i još jedan gospodin. Sasvim opušteno...

Elem, sada nam je indirektno poručeno da možda ipak možemo da „sedimo na dve stolice”. Možda je neko pametan u Stejt departmentu procenio da ne treba terati Srbiju da izabere jednu stolicu, jer većina naroda u Srbiji bi, kada bi morala da bira između američke i ruske stolice, izabrala rusku. Pošto se ta ruska u Srbiji doživljava kao srpska. Barem kod većine naroda. Zašto je to tako, nešto je duža priča. Ko ne veruje neka proveri. Na izborima...

Američke primedbe da moramo, ako hoćemo u EU, odmah usaglasiti našu spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvesti Rusiji sankcije, neprincipijelnog su karaktera. Pre mesec dana 28 direktora najvećih nemačkih kompanija boravilo je u Moskvi i imalo sastanak sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Nisu pričali o vremenu, ili fudbalu, već o povećanju nemačkih poslova u Rusiji. Očekujete li da će američki ambasador u Berlinu javno kritikovati tu posetu? Taman posla, taj tamo zna pravila Bečke konvencije. Naravno, zna ih i ekselencija u Beogradu, ali što ne pokušati ako se može...

Američko-srpski razgovori o Kosovu, ili američke primedbe o odnosima Srbije i Rusije u startu su opterećeni neprihvatanjem SAD bilo kakve kritike njihovog stava, kritike koja se zasniva na principima. Amerika želi svetsku hegemoniju na političkom, ekonomskom, vojnom, kulturnom i ideološkom planu. Upravo ono što Maks Veber naziva „harizmatskom dominacijom”. I ne želi da to izgubi. Kontrola nad rečnikom, koncepcijama i smislom. Ona primorava da se iznose problemi koje ona stvara rečima koje sama predlaže. Obezbeđuje šifre koje omogućavaju da se dešifruju zagonetke koje sama nameće. Ukratko, američki despotizam. Ako ne balansiraš vrlo oprezno, mogu da pokušaju da destabilizuju Srbiju: Raška oblast, ekonomija i informacioni sistemi. Isti taj metod koristi se u Južnoj Americi, samo umesto Raške tamo je narko-trafik.

Ruski „migovi 29” nisu uzbudili samo gospodina Hojta već su i bivša nam braća poskočila sve dokazujući kako smo dobili „krntije”, kako je pitanje kada će ti avioni biti modernizovani i uopšte i leteti, i kako će Hrvatska dobiti od SAD nove lovce „F-16 blok 70”, koji imaju neke osobine aviona pete generacije, pored svega radar pete generacije. Slatko sam se smejao tim napisima: linija za proizvodnju aviona „F-16” već je nekoliko godina ugašena, fabrici se ne isplati opet pokrenuti proizvodnju „F-16” za samo 12 komada, koliko navodno treba Hrvatima, avion „F-16 blok 70” nema „stelt” karakteristike da bi bio peta generacija, radar pete generacije imaju samo avioni „F-22” i „F-35” i sada će Ameri baš taj supertajni radar dati Hrvatima. Od kojih bi neko za lepu svoticu, dolara, evrića, ili kunića to predao Rusima. Avion „F-16 blok 70” nije dobio niti jedan američki saveznik, Emirati imaju „F-16 blok 60”, pa čak ni Izrael nema „F-16 blok 70”. Najviše što Hrvatska može da dobije jeste polovan „F-16”, možda od Izraela, što neće biti baš jeftino, ili polovan „F-16” iz sastava američke Nacionalne garde, što takođe kada se uzmu troškovi preobuke sa „miga 21” na „F-16”, pa troškovi održavanja plus logistika, koja sada za „F-16” u Hrvatskoj ne postoji, biće to lep trošak. Moguće je da se Zagreb odluči za švedski „gripen”, ali to takođe nije jeftin avion, zahteva složenu logistiku, a osim toga je i jednomotorac, kao i F-16. Moguć je i lizing švedskih „gripena”, Česi lizing 14 „gripena” na deset godina plaćaju godišnje oko 70 miliona evra.

U Srbiji ima i onih koji sada postavljaju pitanja zašto je tako dug proces remonta i modernizacije „migova 29”. Pogledao sam dokument Ministarstva odbrane broj 595-5 od 15. jula 2010. godine o modernizaciji naših „migova 29”. Redosled i rokovi pružanja usluga: od dana stupanja na snagu Ugovora broj 2082-196-06 od 23. januara 2007. godine u toku deset meseci na jednom avionu „mig 29” i na jednom „mig 29UB”, a 12 meseci na dva aviona „mig 29”. Peti avion nije bio obuhvaćen ugovorom.

Bugari su razgovore o modernizaciji svojih 16 „migova 29” započeli još u decembru 2001. I do danas nisu ih modernizovali...