Srpski most između Irana i Iraka

U Institutu za strane jezike u Gospodar-Jovanovoj ulici neobični đaci „lome jezik” učeći srpski, gramatiku, padeže, s obavezom da za četiri i po meseca savladaju i oko hiljadu naših reči. Dolaze iz Irske, Grčke, Alžira, Amerike, Italije, Nemačke, Švedske, Libije, Norveške, Angole, Kipra, Španije, Francuske, Albanije i mnogih drugih zemalja. Po zanimanju su biznismeni, diplomate i, ako nisu poslovni ljudi, onda su – ovdašnje snaje i zetovi.

Maša Selimović-Momčilović, izvršni direktor za nastavu stranih jezika za odrasle u Institutu za strane jezike, koji postoji već 55 godina, kaže da se grupe ne prave prema nacionalnosti. Naprotiv, čim se sakupe četiri-pet polaznika formira se „novi razred” da bi se lakše radilo.

– Prošla su vremena kada smo imali dve hiljade grčkih i arapskih studenata. Naše fakultetske diplome nisu cenjene u svetu, a na univerzitete upisuju strance i bez uverenja o znanju jezika, jer nastavu mogu da prate na engleskom – podseća ona. – Ipak, sve vreme i sankcija i bombardovanja održavali smo nastavu. Leti dolaze deca naših iseljenika koja hoće da vide zemlju predaka i savladaju jezik. Trenutno za učenje srpskog jezika ima čak jedanaest grupa, jer oni koji dođu dovedu i prijatelje. Kineza, posebno onih koji rade na pijaci, ovde kod nas nema. Pre deset godina koleginica Ljubica Živanić i ja napravile smo i udžbenik koji se, sem na Institutu, koristi na mnogim slavističkim katedrama u Evropi.

(/slika2)– Po licima polaznika odmah vidite da li radite dobro, ali kada ih čujete posle četiri meseca u klubu kako pričaju na srpskom, morate osetiti veliko zadovoljstvo. Tu se druže i sede svi, čak i Iračani i Iranci – seća se Maša Selimović interesantne scene od pre nekoliko godina.

Elena Rupcova, iz Moskve, profesor je hemije i fizike. Dugo je živela između Moskve i Beograda, jer je zbog posla ostala u Rusiji, dok je njen suprug radio ovde u „Gaspromu”. Pre pet godina se preselila, ali je tek nedavno upisala kurs srpskog jezika, pre svega da nauči gramatiku.

Hari Laos je došao iz Soluna, u septembru, razume srpski, ali slabo govori, pa nastoji s prijateljima da što više „priča po naški”. Završio je gimnaziju i ima nameru da u Beogradu studira medicinu.

Elen Kasura je Francuskinja, iz zapadnog predgrađa Pariza, radi u francuskoj trgovini „Intereks” kao službenik u finansijskoj službi. Ovde ostaje još najmanje dve godine, pa je odlučila da uči srpski. Padeži i glagolski pridevi su joj najteži u gramatici.

Kristijan Kaš je Norvežanin, učio je jezik na ulici i morao je da se upiše na časove srpskog da bi „ispeglao” jezik. Čita dnevne novine, trenutno radi projekat o pomirenju na Kosovu za jednu norvešku nevladinu organizaciju. Pola godine je proveo u Norveškoj, a onda je došao ovde, ali je od januara počeo sistematski da uči jezik. Kada bude razumeo sve što piše u novinama biće siguran da dobro zna srpski. U norveškom jeziku postoje dva padeža i tri roda tako da mu je teže sa srpskim jezikom, priznaje Kristijan.

Možda će onima koji nastoje da što više engleskih, španskih, francuskih rečenica „spakuju” u glavu sada biti lakše. Neki Englezi, Španci i Francuzi imaju sličan problem, ali sa srpskim.