Iračanin greje Beograd

Zvanična funkcija mu je izvršni direktor za distribuciju toplotne energije u JKP „Beogradske elektrane” i u njegovoj zoni odgovornosti se nalazi 305.000 domaćinstava, 21 milion kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora koje povezuje 1.500 kilometara toplovoda, te ne čudi zašto se, kad u bilo kom beogradskom naselju, školi ili vrtiću crkne grejanje, aktivira Iračanin za brzo reagovanje.

Zato zimi gotovo i da ne spava, ali dok sedimo u novobeogradskom restoranu u tmurno poslepodne koje najavljuje sneg, njegovo putešestvije od Bagdada do Beograda podseća na san. Nekada bajkovit, nekada košmaran.

– Moj pokojni otac Mahmud bio je bogat čovek. Kada sam napunio 13 godina, radio sam pored njega po 12 sati dnevno i od njega sam stekao tu čeličnu radnu disciplinu. U porodici s osam sestara i petoro braće, živeli smo složno, ali odlučio sam da se školujem. Otac je predložio da odem u Jugoslaviju – kaže Rida el Jidah.

Posle dolaska u Beograd i učenja srpskog jezika, počeo je da studira mašinstvo, upoznajući ne samo nauku već i drugačije podneblje i život. Kad misli na život, on opisuje žurke u klubu „Mašinac”, skitanje po kafanama, gde je odlazio sa sedmoro zemljaka. Bilo je to vreme Tita, nesvrstanog pokreta i takozvanog boemskog socijalizma, pa se tokom narednih godina, upoznao i družio s Tomom Zdravkovićem. Vremenom se toliko navikao na noćni život da su svirači morali da trče po sveske da pronađu tekstove pesama, čudeći se kako je momak iz Bagdada tako brzo izučio tajne narodnog melosa.

Nije njegovu sudbinu odredila ljubav prema kafani, hrani i kosmopolitskom Beogradu, već susret s Milenom. Izvukao bi se on od Tome Zdravkovića i izlečio od boemije, ali ga je ljubav, nekad prokleta, nekad čarobna, zarobila zauvek u Beogradu. Snažni energični momak joj se predao bez borbe.

– Kada sam javio ocu da se ženim i ostajem u Beogradu, bio je ljut i odmah je na mene uveo embargo. Prestao je da mi šalje pare. Tako sam za sankcije saznao mnogo pre nego Srbi. Braća i sestre su mi ipak slali novac što je, naravno, znao moj otac, ali je žmurio na to.

Do tog trenutka Rida je bio nasmejan, ali pomenuvši svog starog oči su mu zasuzile.

– Svadba je bila u lepom plemenitom Srbu u Lici jer gde bih se ženio, nego u tazbini. Moja familija nije došla na svadbu. Kada se rodila ćerka Fatma Tina, moj ponos, plemenita i pametna duša, odlučio sam da za njen prvi rođendan svi zajedno odemo u Bagdad. Moj otac i čitava porodica bili su oduševljeni. Kad smo kretali nazad, za Beograd, moj otac je novac za avionske karte i džeparac dao mojoj Mileni, a meni ništa nije dao. Time je želeo da joj se izvini i ukaže joj poštovanje.

U prvo vreme, Ridu nije prihvatila ni Milenina baba, prvoborac. Kada se razbolela, Rida ju je s Milenom posetio u bolnici. Tako joj je slomio srce i sve porodične barijere su uklonjene.

Nije imao problema u Beogradu zato što je Iračanin, pa je prvi novac počeo da zarađuje kao prevodilac u JNA, jer su poslovi na liniji Beograd–Bagdad cvetali i zato danas, kada se seti tog doba i vlasti Sadama Huseina, on kaže:

– U Sadamovo vreme, mogao si da ideš gde hoćeš i da spavaš gde hoćeš, ali nisi smeo da pričaš šta hoćeš. Danas je obrnuto. Možeš da pričaš šta hoćeš, ali ne smeš da ideš i da spavaš gde hoćeš!

Verovatno je da bi se i maršal složio s ovom definicijom, ali je život tekao dalje, menjale su se ideologije i režimi, a Ridu su zapazili i zavoleli direktori brodogradilišta koje se nekada zvalo upravo – „Tito”. Ubrzo je stekao jugoslovenska dokumenta, zaposlio se u manjoj firmi i 1991. godine prešao je u „Beogradske elektrane”. Rida je bio glavni inženjer za hitne intervencije, koordinator u inženjeringu, rukovodilac sektora montaže, v. d. direktora inženjeringa…

– Izuzetno poštujem radničku klasu i družim se s njom. Svakome od 700 radnika lično čestitam slavu. Samo tako mogu da budem strog, brz i pravičan, jer ja sam prvi krivac ako u Beogradu negde nema grejanja – priča on, sećajući se i mnogo neprijatnijih trenutaka nego što je cvokotanje zubima u stanovima. Tokom NATO bombardovanja, kao osnivač iračke dijaspore u Srbiji, 25. marta 1999. godine poslao je telegram tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću, s porukom da su Iračani u Srbiji spremni da se bore za Srbiju i Beograd ako usledi kopnena invazija.

Kada su bombe padale na Beograd, nije odlazio u skloništa, već je sedeo u svom stanu, slušajući Tomu Zdravkovića.

Poslednji put Rida je otišao u Bagdad februara ove godine da poseti bolesnog brata, ali ni tamo nije imao mira, jer su telefoni zvonili. Napustiti Beograd usred zime je kao otići s fronta. Zato je ostao kratko. I taman pomislite da je priča o njemu završena, pošto pokazuje sliku svog jednogodišnjeg unuka Maksimilijana, kad on nastavlja dalje, o dva hektara plantaži borovnica koje je zasadio na Kosmaju. Misli čovek na život u penziji. Nema kod Ride el Jidaha nikakve improvizacije. Ne odustaje od akcije. Kada bude prestao da greje Beograđane, počeće da ih hrani zdravom hranom.