Ирачанин греје Београд

Званична функција му је извршни директор за дистрибуцију топлотне енергије у ЈКП „Београдске електране” и у његовој зони одговорности се налази 305.000 домаћинстава, 21 милион квадратних метара стамбеног и пословног простора које повезује 1.500 километара топловода, те не чуди зашто се, кад у било ком београдском насељу, школи или вртићу цркне грејање, активира Ирачанин за брзо реаговање.

Зато зими готово и да не спава, али док седимо у новобеоградском ресторану у тмурно послеподне које најављује снег, његово путешествије од Багдада до Београда подсећа на сан. Некада бајковит, некада кошмаран.

– Мој покојни отац Махмуд био је богат човек. Када сам напунио 13 година, радио сам поред њега по 12 сати дневно и од њега сам стекао ту челичну радну дисциплину. У породици с осам сестара и петоро браће, живели смо сложно, али одлучио сам да се школујем. Отац је предложио да одем у Југославију – каже Рида ел Јидах.

После доласка у Београд и учења српског језика, почео је да студира машинство, упознајући не само науку већ и другачије поднебље и живот. Кад мисли на живот, он описује журке у клубу „Машинац”, скитање по кафанама, где је одлазио са седморо земљака. Било је то време Тита, несврстаног покрета и такозваног боемског социјализма, па се током наредних година, упознао и дружио с Томом Здравковићем. Временом се толико навикао на ноћни живот да су свирачи морали да трче по свеске да пронађу текстове песама, чудећи се како је момак из Багдада тако брзо изучио тајне народног мелоса.

Није његову судбину одредила љубав према кафани, храни и космополитском Београду, већ сусрет с Миленом. Извукао би се он од Томе Здравковића и излечио од боемије, али га је љубав, некад проклета, некад чаробна, заробила заувек у Београду. Снажни енергични момак јој се предао без борбе.

– Када сам јавио оцу да се женим и остајем у Београду, био је љут и одмах је на мене увео ембарго. Престао је да ми шаље паре. Тако сам за санкције сазнао много пре него Срби. Браћа и сестре су ми ипак слали новац што је, наравно, знао мој отац, али је жмурио на то.

До тог тренутка Рида је био насмејан, али поменувши свог старог очи су му засузиле.

– Свадба је била у лепом племенитом Србу у Лици јер где бих се женио, него у тазбини. Моја фамилија није дошла на свадбу. Када се родила ћерка Фатма Тина, мој понос, племенита и паметна душа, одлучио сам да за њен први рођендан сви заједно одемо у Багдад. Мој отац и читава породица били су одушевљени. Кад смо кретали назад, за Београд, мој отац је новац за авионске карте и џепарац дао мојој Милени, а мени ништа није дао. Тиме је желео да јој се извини и укаже јој поштовање.

У прво време, Риду није прихватила ни Миленина баба, првоборац. Када се разболела, Рида ју је с Миленом посетио у болници. Тако јој је сломио срце и све породичне баријере су уклоњене.

Није имао проблема у Београду зато што је Ирачанин, па је први новац почео да зарађује као преводилац у ЈНА, јер су послови на линији Београд–Багдад цветали и зато данас, када се сети тог доба и власти Садама Хусеина, он каже:

– У Садамово време, могао си да идеш где хоћеш и да спаваш где хоћеш, али ниси смео да причаш шта хоћеш. Данас је обрнуто. Можеш да причаш шта хоћеш, али не смеш да идеш и да спаваш где хоћеш!

Вероватно је да би се и маршал сложио с овом дефиницијом, али је живот текао даље, мењале су се идеологије и режими, а Риду су запазили и заволели директори бродоградилишта које се некада звало управо – „Тито”. Убрзо је стекао југословенска документа, запослио се у мањој фирми и 1991. године прешао је у „Београдске електране”. Рида је био главни инжењер за хитне интервенције, координатор у инжењерингу, руководилац сектора монтаже, в. д. директора инжењеринга…

– Изузетно поштујем радничку класу и дружим се с њом. Свакоме од 700 радника лично честитам славу. Само тако могу да будем строг, брз и правичан, јер ја сам први кривац ако у Београду негде нема грејања – прича он, сећајући се и много непријатнијих тренутака него што је цвокотање зубима у становима. Током НАТО бомбардовања, као оснивач ирачке дијаспоре у Србији, 25. марта 1999. године послао је телеграм тадашњем председнику Слободану Милошевићу, с поруком да су Ирачани у Србији спремни да се боре за Србију и Београд ако уследи копнена инвазија.

Када су бомбе падале на Београд, није одлазио у склоништа, већ је седео у свом стану, слушајући Тому Здравковића.

Последњи пут Рида је отишао у Багдад фебруара ове године да посети болесног брата, али ни тамо није имао мира, јер су телефони звонили. Напустити Београд усред зиме је као отићи с фронта. Зато је остао кратко. И таман помислите да је прича о њему завршена, пошто показује слику свог једногодишњег унука Максимилијана, кад он наставља даље, о два хектара плантажи боровница које је засадио на Космају. Мисли човек на живот у пензији. Нема код Риде ел Јидаха никакве импровизације. Не одустаје од акције. Када буде престао да греје Београђане, почеће да их храни здравом храном.