Poslednja noć Žanke Stokić

„Život je radost i pozorište je radost jer liči na život.” Koliko je Žanka uistinu bila kriva što je igrala dok je zemlja bila okupirana, a na gradove padale bombe, pitali smo rediteljku.

– Setimo se, na primer, Harvudovog „Garderobera” koji uzvikuje: „Bombardujte, mi ćemo igrati!” Žanka je igrala i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. U Prvom nije bilo neobično da glumci igraju, naprotiv, a u Drugom ratu su neki i streljani zbog igre, dok neki nisu trpeli nikakve konsekvence. Ne mogu da presudim o njenoj krivici, ali mogu da se potrudim da je razumem. Jeste igrala za lekove koji su joj bili neophodni da bi živela, ali njoj su pozorišne daske i doslovno život značile. I naravno publika koja je obožavala kao retko koga. Nema razloga da sumnjam u to, zbog toga je i stradala. Za glumca je igra život sam –kaže Milica Kralj.

Žankin slučaj potvrđuje činjenicu da je: „Samo umetnik bezopasan po društvo”. Sprega vlasti i umetnika je tema brojnih studija, analiza ali ne i dramskih komada.

– Žanki je smanjena kazna kada je procenjeno da je „postala bezopasna po društvo”, pa se može zaključiti da je samo takav umetnik prihvatljiv vlastima. Umetnik je tu da promišlja i kritikuje društvenu stvarnost, a vlast koja oblikuje sliku stvarnosti teži da od umetnika načini slepog obožavatelja i stoga je sukob neminovan. Odnos vlasti prema umetnicima umnogome govori o karakteru te vlasti. Odnos umetnika prema vlasti govori o snazi i autoritetu same umetnosti – kaže naša sagovornica, dodajući da čitav život velike glumice svedoči o tom odnosu.

– Devojčica Žanka, udata mimo svoje volje za siledžiju, beži od batina i tuge među putujuće glumce, jer otkriva magiju pozorišta. Otkriva pozorište kao prostor slobode i odlučuje da mu se u potpunosti posveti. Život, pak, može biti lišen i slobode i lepote i čarolije. Zato ga je Žanka dok je mogla živela do daske tragajući za radošću koju je nalazila na sceni. Traganje za onim pozorišnim u životu i životnim u pozorištu je ne samo priča o Žanki nego i svim drugim pozorišnim umetnicima. Traganje za radošću je i smisao života, koliko god ta potraga mogla biti tragična - kaže Milica Kralj i ujedno odgovara na pitanje koje dileme, snoviđenja, sećanja su mučila Žanku Stokić.

– Ne samo pitanje krivice, mučilo je Žanku i pitanje kako se suočiti, kako izaći ponovo pred publiku. Narod. Ljude. Obožavali su je, pa joj se smejali u lice kad joj je bilo najteže. A onda je opet slavili kad je umrla, klečali pored puta kojim je išla pogrebna povorka i plačući pevali njenu omiljenu pesmu. Izgleda da je to tipično za nas, to mu dođe kao karakterna crta u Srba. Uzdigni, nipodaštavaj, pa opet slavi kad je kasno. Interesantno, gotovo filmski, da je Miodragu Iliću, piscu ovog komada, kad je bio mali mama pokazala „veliku srpsku glumicu Žanku Stokić”, na ulici, dok je ona po kazni, čistila ulicu u blizini Narodnog pozorišta - kaže Milica Kralj.