Последња ноћ Жанке Стокић

„Живот је радост и позориште је радост јер личи на живот.” Колико је Жанка уистину била крива што је играла док је земља била окупирана, а на градове падале бомбе, питали смо редитељку.

– Сетимо се, на пример, Харвудовог „Гардеробера” који узвикује: „Бомбардујте, ми ћемо играти!” Жанка је играла и у Првом и у Другом светском рату. У Првом није било необично да глумци играју, напротив, а у Другом рату су неки и стрељани због игре, док неки нису трпели никакве консеквенце. Не могу да пресудим о њеној кривици, али могу да се потрудим да је разумем. Јесте играла за лекове који су јој били неопходни да би живела, али њој су позоришне даске и дословно живот значиле. И наравно публика која је обожавала као ретко кога. Нема разлога да сумњам у то, због тога је и страдала. За глумца је игра живот сам –каже Милица Краљ.

Жанкин случај потврђује чињеницу да је: „Само уметник безопасан по друштво”. Спрега власти и уметника је тема бројних студија, анализа али не и драмских комада.

– Жанки је смањена казна када је процењено да је „постала безопасна по друштво”, па се може закључити да је само такав уметник прихватљив властима. Уметник је ту да промишља и критикује друштвену стварност, а власт која обликује слику стварности тежи да од уметника начини слепог обожаватеља и стога је сукоб неминован. Однос власти према уметницима умногоме говори о карактеру те власти. Однос уметника према власти говори о снази и ауторитету саме уметности – каже наша саговорница, додајући да читав живот велике глумице сведочи о том односу.

– Девојчица Жанка, удата мимо своје воље за силеџију, бежи од батина и туге међу путујуће глумце, јер открива магију позоришта. Открива позориште као простор слободе и одлучује да му се у потпуности посвети. Живот, пак, може бити лишен и слободе и лепоте и чаролије. Зато га је Жанка док је могла живела до даске трагајући за радошћу коју је налазила на сцени. Трагање за оним позоришним у животу и животним у позоришту је не само прича о Жанки него и свим другим позоришним уметницима. Трагање за радошћу је и смисао живота, колико год та потрага могла бити трагична - каже Милица Краљ и уједно одговара на питање које дилеме, сновиђења, сећања су мучила Жанку Стокић.

– Не само питање кривице, мучило је Жанку и питање како се суочити, како изаћи поново пред публику. Народ. Људе. Обожавали су је, па јој се смејали у лице кад јој је било најтеже. А онда је опет славили кад је умрла, клечали поред пута којим је ишла погребна поворка и плачући певали њену омиљену песму. Изгледа да је то типично за нас, то му дође као карактерна црта у Срба. Уздигни, ниподаштавај, па опет слави кад је касно. Интересантно, готово филмски, да је Миодрагу Илићу, писцу овог комада, кад је био мали мама показала „велику српску глумицу Жанку Стокић”, на улици, док је она по казни, чистила улицу у близини Народног позоришта - каже Милица Краљ.