Noar inspiracija Petra Mirkovića
Ne, nije u pitanju fotografija. Nije ni kadar iz nekog filma. Reč je, zapravo, o crtežu, tehnika je ugalj na papiru, a autor je umetnik čiji je rukopis brzo postao prepoznatljiv po atmosferičnosti koja inspiraciju vuče iz asocijativnog noar polja. Petar Mirković (1978), vajar čija su preokupacija crtež i slika i čije će delo „Kod 5” u ime „Politikine” nagrade za najbolju režiju na ovogodišnjem Bitefu biti dodeljeno Janu Fabru, izlaže već desetak godina na domaćoj i internacionalnoj sceni.
Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde živi i radi, stvarajući radove, često i velikih formata, koji podsećaju na dokumentarne kadrove iz prošlog veka, najpre šezdesetih godina, ili izmaštane fantazije koje će se tek desiti. Crtež „Kod 5” nastao je u seriji pod nazivom „Kodovi”, koja je, kako umetnik kaže, logičan nastavak njegovog dosadašnjeg stvaralaštva, u kojem se bavio noćnim scenama i neo-noar žanrom.
Sada je zašao još dublje u noć, u prostor – vremensku ravan gde nestaju obrisi i konture stvarnog sveta i ostaju samo igre svetlosti, apstraktne slike. O postupku po kojem stvara Mirković kaže:
– Moji radovi jesu mešavina filma, fotografije i dokumenta. Filmski kadar, vizura kamere i pokretna slika su me uvek privlačili, prostori na granici između realnosti i fikcije. Stoga, u stvaralačkom procesu koristim i film i fotografiju kako bih na kraju dobio neku vrstu svedočanstva vremena, zabeleženog nečim osnovnim kao što je ugljen. I to na papiru. Dodatnu dokumentarnu notu svakako daje i odsustvo boje, odnosno crno-bela slika. Zbog takve njihove prirode scene često asociraju na neko prošlo ili buduće vreme, iako beležim savremene prizore i estetiku. Sa tehničke strane, crtež sam razvijao postepeno i došao do stadijuma kada veoma podseća na fotografiju, iako mi to od starta nije bila namera.
Imajući u vidu karakter radova u samom njihovom nastanku režija je sastavni deo. Naš sagovornik objašnjava da je u početku koristio sekvence preuzete iz filmova, dok potom nije došao u priliku da sam kreira scene. U tom smislu situacija se zakomplikovala, ali namerno – kompleksnost koju sa sobom nose pravljenje setova, odabir lokacija, aktera i svega onoga što se koristi u radu na filmu rezultiraju autonomnim predlošcima za sam crtež.
Odgovarajući na pitanje da li i vaja u pauzama crtanja i zašto mu je baš crtež inspirativan, posebno danas u eri razvoja drugih vrsta medija, Mirković ističe da mu je skulptura i danas podjednako bitna kao i pri prvom susretu, to je nešto što je izabrao kao životni put.
– Posmatrano produkcijski, to je daleko zahtevnije od crteža ili slike, tako da skulpture radim periodično, u međuvremenu crtam i pravim skice. Kada je u pitanju crtež, reč je o bazičnom vizuelnom izražajnom sredstvu, kojim se najkraćim i najbržim putem beleže misli i ideje, zbog čega smatram da je uvek aktuelan. On je preživeo put od pećina Altamire do danas. To je siguran dokaz njegove iskonske konstantnosti, njegove privlačnosti i mesta koje će uvek zauzimati. Čak i kod novih medija i savremenih tehnoloških procesa obično put počinje skicama koje su opet olovka na papiru.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
