Ноар инспирација Петра Мирковића
Не, није у питању фотографија. Није ни кадар из неког филма. Реч је, заправо, о цртежу, техника је угаљ на папиру, а аутор је уметник чији је рукопис брзо постао препознатљив по атмосферичности која инспирацију вуче из асоцијативног ноар поља. Петар Мирковић (1978), вајар чија су преокупација цртеж и слика и чије ће дело „Код 5” у име „Политикине” награде за најбољу режију на овогодишњем Битефу бити додељено Јану Фабру, излаже већ десeтак година на домаћој и интернационалној сцени.
Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, где живи и ради, стварајући радове, често и великих формата, који подсећају на документарне кадрове из прошлог века, најпре шездесетих година, или измаштане фантазије које ће се тек десити. Цртеж „Код 5” настао је у серији под називом „Кодови”, која је, како уметник каже, логичан наставак његовог досадашњег стваралаштва, у којем се бавио ноћним сценама и нео-ноар жанром.
Сада је зашао још дубље у ноћ, у простор – временску раван где нестају обриси и контуре стварног света и остају само игре светлости, апстрактне слике. О поступку по којем ствара Мирковић каже:
– Моји радови јесу мешавина филма, фотографије и документа. Филмски кадар, визура камере и покретна слика су ме увек привлачили, простори на граници између реалности и фикције. Стога, у стваралачком процесу користим и филм и фотографију како бих на крају добио неку врсту сведочанства времена, забележеног нечим основним као што је угљен. И то на папиру. Додатну документарну ноту свакако даје и одсуство боје, односно црно-бела слика. Због такве њихове природе сцене често асоцирају на неко прошло или будуће време, иако бележим савремене призоре и естетику. Са техничке стране, цртеж сам развијао постепено и дошао до стадијума када веома подсећа на фотографију, иако ми то од старта није била намера.
Имајући у виду карактер радова у самом њиховом настанку режија је саставни део. Наш саговорник објашњава да је у почетку користио секвенце преузете из филмова, док потом није дошао у прилику да сам креира сцене. У том смислу ситуација се закомпликовала, али намерно – комплексност коју са собом носе прављење сетова, одабир локација, актера и свега онога што се користи у раду на филму резултирају аутономним предлошцима за сам цртеж.
Одговарајући на питање да ли и ваја у паузама цртања и зашто му је баш цртеж инспиративан, посебно данас у ери развоја других врста медија, Мирковић истиче да му је скулптура и данас подједнако битна као и при првом сусрету, то је нешто што је изабрао као животни пут.
– Посматрано продукцијски, то је далеко захтевније од цртежа или слике, тако да скулптуре радим периодично, у међувремену цртам и правим скице. Када је у питању цртеж, реч је о базичном визуелном изражајном средству, којим се најкраћим и најбржим путем бележе мисли и идеје, због чега сматрам да је увек актуелан. Он је преживео пут од пећина Алтамире до данас. То је сигуран доказ његове исконске константности, његове привлачности и места које ће увек заузимати. Чак и код нових медија и савремених технолошких процеса обично пут почиње скицама које су опет оловка на папиру.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
