Zvonko Bogdan – čuvar ljubavi i ravnice

Život na salašu, ispisan iskustvom, iz duše je, natenane kao iz spomenara, listao gospodar panonske šansone Zvonko Bogdan. Druženje sa novinarima, povodom večerašnjeg koncerta u „Sava centru”, koji počinje u 20.30 časova, upriličio je na severu Bačke, na palićkom imanju, gde često prima goste i čuva uspomene. A one su utkane u sve što oko vidi – od nepregledne ravnice, konja i fijakera, vinograda, ambara, dvorišta po kome se oglašavaju pevci, staza zastrtih lišćem...

Naš domaćin sa setom ponavlja da je „doba salaša”  zamaklo u istoriju. Zato nataloženih sećanja kod njega ima – na pretek. Oživljava ih uz vatru iz kamina. Jedinstvenim receptom kojim čuva trenutke mladosti, Bogdan je poput maga uspeo da zaustavi vreme i pretoči ga u stihove.

– Svaka pesma je stvarana priča – kaže šansonjer. Imajući na umu da je podugačak i raznolik spisak onoga što je rimama otkrivao, pitamo ga da li je srcem osetio, pa drugima utešno pesmom poručio, da zbog ljubavi ne vredi plakati. To je i naziv njegovog programa kojim u organizaciji „Long pleja” poziva publiku na beogradski spektakl.

– Da ne vredi plakati, rekli su mi drugi, a ja od zaborava spasavam i ono što su doživeli meni bliski ljudi, njima moram verovati. Pesma po kojoj je naslovljen koncert nastala je pre četiri decenije. Čuo sam je od vrsnog čeliste Miloša. Jedne zore u kafani, on je pevao prvu strofu. Pomislio sam da je šteta to zanemariti – priseća se Zvonko, kome je pošlo za rukom da nakalemi još dve strofe i napravi novu melodiju. Kalem se primio i prenosi se među poštovaocima ove muzike četrdeset godina. Vremešne su i numere „Ko te ima taj te nema”, „Hej, salaši, na severu Bačke”, „Osam tamburaša”...

Umetnik, koji s lakoćom nosi širok i topao osmeh, ne krije da je mukotrpno skupljao pesme jer to smatra odgovornim zadatkom.

– Svako vreme ima svoje breme. Dok sam bio dete, deda mi je govorio da nikada neću upoznati pravi salaš jer nestaje, a ja sam se iz grada vratio zbog salaškog duha i sada ponavljam mlađima ono što sam u detinjstvu čuo – salaši žive u pesmi.

A pesmu, kako veli, nije teško napisati, samo ako ima ko da je sluša jer je sastavni deo ljubavi. Danas je i ljubav ogrnuta plaštom čiji materijal sve manje vrsni pevač ume da prepozna.

– Šarm, emocija, pažnja, lepota, zavodljivost... gube se u brzoj svakodnevici, ali eto ja se držim džentlmenskog manira i damama uz blagi naklon ljubim ruku. U vreme moje mladosti, to je bilo staromodno, ali nisam mario. Taj trenutak vredan je kao dragulj, čak i kad zbuni, on uvek obraduje ženu – govori s uvažavanjem Bogdan. To su mali znaci pažnje, kojima se pridobijaju simpatije.

Kazujući o važnosti osvajanja simpatija, on smatra da je pesma u tome presudna.

– Važno je da svojim sadržajem stihovi nađu put do onoga ko ih sluša, u njima bi trebalo da se prepoznaju osećanja, nasluti čežnja, zagolica mašta... – naglašava pevač.

To su, kako objašnjava, signali, a često i varnice između dvoje ljudi.

– Kad znam da tako nešto stvaram, onda sam i  odgovoran pred publikom. Zato se i ne spremam za nastupe. Nemam omiljenu pesmu, baš kao ni vino. Ono što godi prilici – to je pravi izbor. Moj moto je da prvih nekoliko minuta kad izađem na scenu tamburaši sviraju, a ja posmatram punu dvoranu. Ti ljudi ne čine masu, već skup mojih vernih prijatelja. Osluškujem njihov ritam i svoje damare – dočarava Bogdan.

Kad oceni šta će kome da prija, on kreira repertoar. Tako je bilo i dok je osvitao u kafanama. Pronicljivo je tumačio da li je neko zaljubljen, razočaran, ili je došao da utoli tugu, probudi nadu... Jedan zagrljaj pogledom i njegova pesma postaje melem.

– Zato dobro mi došli u „Sava centar” da vas pesma prigrli, a vi je privijte na dušu u čast ljubavi – poziva Zvonko Bogdan.