Звонко Богдан – чувар љубави и равнице

Живот на салашу, исписан искуством, из душе је, натенане као из споменара, листао господар панонске шансоне Звонко Богдан. Дружење са новинарима, поводом вечерашњег концерта у „Сава центру”, који почиње у 20.30 часова, уприличио је на северу Бачке, на палићком имању, где често прима госте и чува успомене. А оне су уткане у све што око види – од непрегледне равнице, коња и фијакера, винограда, амбара, дворишта по коме се оглашавају певци, стаза застртих лишћем...

Наш домаћин са сетом понавља да је „доба салаша”  замакло у историју. Зато наталожених сећања код њега има – на претек. Оживљава их уз ватру из камина. Јединственим рецептом којим чува тренутке младости, Богдан је попут мага успео да заустави време и преточи га у стихове.

– Свака песма је стварана прича – каже шансоњер. Имајући на уму да је подугачак и разнолик списак онога што је римама откривао, питамо га да ли је срцем осетио, па другима утешно песмом поручио, да због љубави не вреди плакати. То је и назив његовог програма којим у организацији „Лонг плеја” позива публику на београдски спектакл.

– Да не вреди плакати, рекли су ми други, а ја од заборава спасавам и оно што су доживели мени блиски људи, њима морам веровати. Песма по којој је насловљен концерт настала је пре четири деценије. Чуо сам је од врсног челисте Милоша. Једне зоре у кафани, он је певао прву строфу. Помислио сам да је штета то занемарити – присећа се Звонко, коме је пошло за руком да накалеми још две строфе и направи нову мелодију. Калем се примио и преноси се међу поштоваоцима ове музике четрдесет година. Времешне су и нумере „Ко те има тај те нема”, „Хеј, салаши, на северу Бачке”, „Осам тамбураша”...

Уметник, који с лакоћом носи широк и топао осмех, не крије да је мукотрпно скупљао песме јер то сматра одговорним задатком.

– Свако време има своје бреме. Док сам био дете, деда ми је говорио да никада нећу упознати прави салаш јер нестаје, а ја сам се из града вратио због салашког духа и сада понављам млађима оно што сам у детињству чуо – салаши живе у песми.

А песму, како вели, није тешко написати, само ако има ко да је слуша јер је саставни део љубави. Данас је и љубав огрнута плаштом чији материјал све мање врсни певач уме да препозна.

– Шарм, емоција, пажња, лепота, заводљивост... губе се у брзој свакодневици, али ето ја се држим џентлменског манира и дамама уз благи наклон љубим руку. У време моје младости, то је било старомодно, али нисам марио. Тај тренутак вредан је као драгуљ, чак и кад збуни, он увек обрадује жену – говори с уважавањем Богдан. То су мали знаци пажње, којима се придобијају симпатије.

Казујући о важности освајања симпатија, он сматра да је песма у томе пресудна.

– Важно је да својим садржајем стихови нађу пут до онога ко их слуша, у њима би требало да се препознају осећања, наслути чежња, заголица машта... – наглашава певач.

То су, како објашњава, сигнали, а често и варнице између двоје људи.

– Кад знам да тако нешто стварам, онда сам и  одговоран пред публиком. Зато се и не спремам за наступе. Немам омиљену песму, баш као ни вино. Оно што годи прилици – то је прави избор. Мој мото је да првих неколико минута кад изађем на сцену тамбураши свирају, а ја посматрам пуну дворану. Ти људи не чине масу, већ скуп мојих верних пријатеља. Ослушкујем њихов ритам и своје дамаре – дочарава Богдан.

Кад оцени шта ће коме да прија, он креира репертоар. Тако је било и док је освитао у кафанама. Проницљиво је тумачио да ли је неко заљубљен, разочаран, или је дошао да утоли тугу, пробуди наду... Један загрљај погледом и његова песма постаје мелем.

– Зато добро ми дошли у „Сава центар” да вас песма пригрли, а ви је привијте на душу у част љубави – позива Звонко Богдан.