Ekonomski rast zahteva prekovremeni rad

U strahu da će narednih godina odlazak u penziju bebi-bum generacije opustošiti nemačke pogone i kancelarije, „ekonomski mudraci” smatraju da političari mogu delimično to da spreče tako što će „fundamentalno ublažiti” ograničenja koja se tiču radnog vremena.

Predsedavajući Saveta Kristof Šmit smatra da su „zakoni o zaštiti radnika bili efikasni u Nemačkoj, ali da njihovi delovi nisu u skladu sa našim digitalizovanim radnim okruženjem”. On se zapravo zalaže za ukidanje nemačkog zakona, koji brani poslodavcima da većina njihovih zaposlenih radi duže od osam sati dnevno, iako postoje izuzeci. Osim toga, nemački zakon propisuje da zaposleni posle najviše šest sati rada moraju da imaju pauzu od 30 minuta, koja inače ne ulazi u osmočasovno radno vreme i da imaju najmanje 11 sati odmora između dva radna dana.

Savet smatra da su ova pravila isuviše restriktivna za poslodavce, pa predlažu da se umesto maksimalnih osam sati rada dnevno uvede maksimalna radna nedelja od 48 sati i da se uvede mnogo više izuzetaka od pravila o minimalnom jedanaestočasovnom odmoru. Oni su odbacili pozive da se radna nedelja skrati, nazivajući ih „neprikladnim uzimajući u obzir sve veći manjak kvalifikovanih radnika zbog demografskih promena”.

I dok bi se demohrišćani i FDP verovatno lako dogovorili o tome, Zeleni su jasno protiv ovog predloga. I sindikati se tome protive, pri čemu šef Nemačke konfederacije sindikata (DGB) Rajner Hofman ističe da mogućnosti za fleksibilnost već postoje u zakonu o radu i kolektivnim ugovorima. Prema njegovim rečima, prošle godine su nemački radnici radili 1,8 milijardi sati prekovremeno „od kojih više od polovine nije bila plaćena”.

„Milijardu (prekovremenih sati) je neplaćeno – to nije nije ništa drugo do krađa poslodavaca od zaposlenih”, rekao je Hofman za prvi kanal nemačkog javnog servisa ARD.

Čak je i Šmit svestan problema pa ideju Saveta brani rečima da „fleksibilizacija zakona o radnom vremenu ne sme da znači tajno produžavanje radnog vremena”.

Premda su digitalizacija i nova sredstava komunikacije omogućili da u pojedinim oblastima zaposleni zaista mogu da imaju fleksibilnije radno vreme i da lagodnije rade, sveprisutnost mobilnih telefona i internet veze zapravo omogućava poslodavcima da svoje zaposlene neprekidno drže na vezi i van radnog vremena. U prošlogodišnjoj studiji DGB-a 46 anketiranih radnika u Nemačkoj je reklo da digitalizacija za njih znači više posla, a samo devet odsto smatra da im je digitalizacija olakšala život.

Ukoliko zaista dođe do promene pravila o radnom vremenu, to će biti nastavak krunjenja nemačke socijalne države koja je najveći udar doživela krajem devedesetih godina prošlog veka sa reformom socijalnog sistema i tržišta rada, koji je smanjio iznos socijalne pomoći i otežao put do nje. Sve to je smanjilo nezaposlenost u Nemačkoj, ali tako što se za 10 godina udvostručio broj ljudi koji radi poslove bez fiksnog radnog vremena, takozvane mini-poslove, kao i preko agencija za iznajmljivanje radnika, bez uobičajenih prava koje imaju regularni zaposleni. Budući da radeći mini-posao mogu maksimalno da zarade 450 evra, veliki broj njih radi nekoliko mini-poslova kako bi zaradili egzistencijalni minimum u Nemačkoj od oko 1.000 evra. Sve to je daleko od toga što su se početkom 20. veka radnici u Nemačkoj izborili da se u praksi primenjuje deviza „osam sati rada, osam sati rekreacije, osam sati odmora”.