Ram za venčanicu

Ovog puta organizacije za zaštitu ženskih, dečjih i, uopšte, ljudskih prava neće imati zašto da pišu protestna pisma RTS-u. Nije, istina, bilo razloga za takvu reakciju ni prvi put. Ali se Irena Spasić baš dobro postarala da u poslednjem izdanju serije „48 sati svadba” pokaže brigu za javni interes i javni moral, te je u više mahova opominjala mladence na obaveze vernosti i ljubavi, a naročito ih podsećala na dužnosti prema deci, onoj postojećoj i onoj koja su na putu, onoj iz prošlog i ovoj iz sadašnjeg braka...

Kao što, uostalom, ni onomad nije prešla muklo preko izjave mladoženje da svojoj izabranici, ponekad, lupi šamar, tako ni sad nije poštedela jednog, reklo bi se, neobavezno vragolastog momka koji se u dvadeset i nekoj već po drugi put ženi, ima iza sebe četvorogodišnjeg sina (dok je još zvanično bio u prvoj vezi, u drugoj se već postarao za novo potomstvo), bivšeg konobara a sadašnjeg kruševačkog taksistu koji najviše voli „žene, kola i novac”... Autorskaozbiljnost Irene Spasić ogleda se i u tome što je razgovarala sa svima kojih se ova melodramska priča tiče, i postupno stvorila širu sliku ne samo o glavnim junacima, nego i o okruženju, mentalitetu sredine, generacijskim osobenostima.

Lakoća s kojom se ova mlada novinarka kreće kroz najrazličitije geografske i socijalne miljee, neusiljenost u komunikaciji s nepoznatim joj ljudima, vedrina, opuštenost i brzo stvorena prisnost s onima kojima pomaže da u dva dana organizuju svoju svadbu obezbeđujuovom programu zabavan ton – što valjda i spada u opis žanra zvanog rijaliti šou. U kritikama dotičnog pripadnika vrste, međutim, ne uviđa se dovoljno značaj dokumentarne potke, onaj sloj stvarnosti koji izbija na ekran mimo rutinskih delova vezanih za venčanicu i tortu, spisak gostiju i izbor muzike i ostale stavke uobičajene za svadbeno veselje. Kad se snima na Kosovu, recimo, emisija se puni konotacijama od političkih do etnografskih. Na Zlatiboru se pojavi tema o perspektivi mladih parova i o tome hoće li bolje živeti od turizma ili od poljoprivrede. U Vojvodini se nametne problem kako prevazići teško lično nasleđe rasturenih, nacionalnomešovitih porodica. A sledeća emisija, viđena u delovima najave, o ne više mladim planincima kojima konačno stižu neveste, Albanke, sigurno otvara i neka važna pitanja o opustelim selima, staračkimdomaćinstvima, opalom natalitetu...

Ako već moraju da postoje rijaliti šou programi, onda nek u njima bar bude što više stvarnog života, običnih ljudi, realno postojećih situacija, prirodnih lokacija. I ako se već pojedinci odlučuju da televiziju uzmu za svedoka svoje intime, neka to bude u što lepšim i plemenitijim prigodama, poput venčanja i rađanja. Pa ako se pred kamerama neki malkice i pretvaraju, želeći da se prikažu što boljim, to je prihvatljivo, ljudski. Mnogo je prijatnijeposmatrati njih nego one kojima rijaliti šou služi da istresu na ekran najgori deo sebe zagađujući i javni prostor unaokolo.