Zujanje pčela Ljiljani je pesma
Pčelarstvom se širom sveta uglavnom bave muškarci. Žene pčelarke su retkost. U Srbiji sa ozbiljnijim brojem košnica ima pet-šest žena. Jedna od njih je i Ljiljana Sretenović (53), tehnološki tehničar, od roda Mijajlovića u mačvanskom selu Noćaju. Ljiljana sa stotinak košnica i među muškarcima spada u red većih pčelara u Srbiji.
– Pre deset godina rekla sam suprugu da kad nema posla za tehnologe želim da budem pčelarka. On se malo začudio, ali me je podržao. Rekla sam mu da su moji preci oduvek imali košnice i da je to iz dva razloga važno za seljačku kuću: zbog zdravlja i novčane dobiti. Zatim sam kupila stručne časopise i počela da učim o pčelama. Prve tri košnice sam nabavila od Radosava Parmakovića, iskusnog pčelara iz mog sela. Od njega sam dobila sijaset saveta kako i šta da činim u raznim prilikama. Vredi i literatura, ali živa reč i iskustvo su nemerljivi. Kad sam se jednom osvrnula i videla utabanu stazu oko mojih košnica i kad mi je zujanje pčela postalo omiljena pesma, tada sam shvatila šta je ljubav prema pčelama – veli Ljiljana.
Ljiljin pčelinjak je udaljen pet kilometara od kuće koja je u centru sela, u velikom noćajskom ataru. Tamo je sa mužem Milom (59), zaposlenim poslovođom u sremskomitrovičkom „Metalferu”, sagradila vikendicu. Košnice su, kako su koju pravili, slagali jednu pored druge i drugom bojom ili šarama farbali. Ljilja ima ladu nivu iz koje ne izlazi, njom ide do pčelinjaka. Više puta u sezoni desi se da spava u vikendici.
Ima i kamion za prevoz pčela na pašu. I to je retkost među pčelarima. I kamion joj je poseban. Takvih tamića, poštanskih furgona, fabrika u Mariboru je 1974. godine proizvela svega 17. Ljiljana ga je pre pet godina otkupila od vlasnika fabrike nameštaja u Obrenovcu. Još radi kao nov. Ona ga vozi na kratkim relacijama, a prevoz košnica nadalje obavljaju muž i sin.
– Ceo dan radim oko pčela i kad uveče sednem na terasu vikendice, do u kasno noć sa zadovoljstvom gledam moje eler-košnice koje muž i ja sami pravimo u našoj kućnoj radionici. Trudim se da sve što sam naučila iz literature i od saveta iskusnih pčelara primenim i proizvedem pravi med vrhunskog kvaliteta. I kad me pitaju koji je med najbolji, samo kažem: „Uzimajte svaki koji se ušećeri”. To je pravi med i zdrav med. Nije bitno da li je od bagrema, livade, lipe, šumskog voća, suncokreta. Sve ostalo je imitacija meda – kategorična je Ljiljana.
Ljiljanine pčele, u zavisnosti od prilika tokom godine, sačine od 30 do 60 kilograma meda po košnici. Ona lako med proda, gotovo istog časa kad ga iz saća iscedi. Ušla je u red 16 najkvalitetnijih pčelara u Sremu, koji su dobili sertifikat o zaštićenom poreklu meda pod nazivom „fruškogorski med”.
Ljiljana je član Saveza pčelarskih organizacija Srbije i podržala je akciju gradnje staništa za prikupljanje meda iz Srbije u Rači kragujevačkoj, kako bi se sa tog mesta obezbedio bolji plasman meda širom Srbije i van njenih granica.
– Imala sam priliku da posetim pčelare u Sloveniji i Austriji i slobodno mogu reći da mi, u odnosu na to kakve prirodne uslove imamo, možemo da budemo pčelarska velesila. Dobro je što je naša država počela da uviđa da imamo dobre uslove da izvozimo više meda, pa smo počeli i mi pčelari da dobijamo subvencije. Doduše, nisu velike kao u zemljama gde sam bila, ali nadam se da će biti sve veće. Pčelari su lane iz Srbije prodali više meda nego nekih vrsta mesa, što nikada ranije nije bilo – iznosi Ljiljana.
Ljiljanino domaćinstvo ima nešto više od šest hektara. Na dva hektara zasadila je lešnike. Od iduće godine još dva hektara će na uštrb žitarica biti pod voćem. U njenoj porodici pored muža još su sin Slađan i snaha Bilja. Od njih ima unučad Nemanju, đaka prvaka, i Natašu od četiri godine. Ćerka Sanja živi u Austriji i ima ćerku Miju od tri godine. Baka Ljilja za unučad spremi uvek dovoljno propolisa, polena i meda da joj unučad budu napredni i zdravi.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
