Kraj jedne košarkaške ere

Konačno, u aprilu 1989, ukinuta je podela na amatere (kvazi-amatere) i profesionalce, čemu je doprineo i sam MOK. Kada se američki „Tim snova“ pojavio na Igrama u Barseloni 1992. više ništa nije bilo isto. Međutim, „Globalna igra“ vođena iz Njujorka (sedište NBA), ne samo da nema potrebu da potre obeležja lokalnih sredina i da stvara jedinstvenu „religiju“ (iako se i u najzabačenijim delovima sveta klanjaju silueti Džerija Vesta), već priznaje da talenat i različitost stranih igrača podižu celu priču na viši nivo. I u igračkom i u komercijalnom smislu. Na primer, dres Paua Gasola sa znakom San Antonija uvek će bolje da se prodaje nego sa grbom Španije, čak i u Španiji.

Zato je lakše razumeti zašto s pojavom „globalne igre“ klubovi, koji se ponašaju kao velike korporacije (u SAD svakako, u Evropi je to cilj), ne haju za interese nacionalnih timova. Paralelno s otvaranjem NBA ka svetu dogodio se vrtoglav rast ugovora, pa će tako u naredne tri godine prosečna godišnja plata igrača u najboljoj ligi sveta dostići 8,5 miliona evra (pre dve godine zbirne plate 448 igrača iznosile 1,8 milijardi evra). Kad neko toliko plaća, onda hoće i da se pita.

„Košarka je tek približavanjem Fibe i NBA počela izuzetno da plaća i da omogući onom ko se njome bavi profesionalno da može da komotno da živi ostatak svog života. Pogotovo ove poslednje generacije koje sticajem okolnosti zarađuju debele milione, a većina igrača po košarkaškom umeću ne bi mogla da parira nekim starijim generacijama“, kaže naš nekadašnji reprezentativac Dragutin Čermak.

Ako se pogleda današnja slika košarke, vidljivo je da glavnu reč vode klubovi (doduše u NBA pod stalnom prismotrom snažnog Udruženja igrača, što u Evropi ne postoji). Za razliku od fudbala, gde najmoćniji evropski klubovi nisu uspeli da se odvoje od Uefe i naprave svoju ligu, u košarci se to dogodilo. Fiba je na ulasku u treći milenijum ostala bez jednog od svojih zaštitnih znakova – Kupa šampiona – pošto je Udruženje evropskih liga (ULEB), osnovano 1991, zajedno s najuticajnijim klubovima na kontinentu pokrenulo svoje takmičenje: Evroligu.

Sličan potres se zbio i u našem regionu. Klubovi su pokazali da su iznad nacionalnih saveza, priklonivši se privatnoj Jadranskoj ligi (ABA). Tako smo i prvi put čuli da je najveći problem srpske košarke „klubaštvo“ („klubovi spremni na sve zarad svojih interesa“). To su uglavnom govorili oni koji su živeli u dobu dok su svi klubovi radili za reprezentaciju i kad je bilo normalno i to da se gubi samo da bi se stvarali igrači za državni tim.

Ova godine pojavile su se i nove otežavajuće okolnosti za reprezentacije, pa tako sada, četiri dana uoči početka kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kini 2019. ne znamo u kakvom sastavu će igrati Srbija, ali i ostale selekcije koje imaju košarkaše u Evroligi. Odranije je izvesno da oni iz NBA nisu ni uzeti u obzir (klubovi ih ne puštaju za Evrobasket a kamoli za kvalifikacije usred sezone).

Reprezentacije su tako od svetinja postale sporedna stvar. Tome je kumovao i „rat“ između Fibe i Evrolige koji traje već sedamnaest godina. Zbog toga trpi i jedna dobra ideja, Fibina, da se u kalendaru otvore „prozori“ za nacionalne selekcije koje bi domaća publika konačno mogla da gleda u takmičarskim utakmicama. To bi bio pun pogodak da je Evroliga želela da uskladi svoj kalendar s Fibinim. Kako sada stvari stoje, selektori više neće pozivati najbolje, već samo one kojima klubovi daju zeleno svetlo. Fiba je pre neki dan preko grupe (31) poslanika Evropskog parlamenta i njihove peticije pozvala Evropsku komisiju da se umeša i zaštiti reprezentacije, pa ostaje da se vidi kakvi će biti dometi te akcije.

Oni koji nisu shvatili kakvi vetrovi duvaju i da je neophodan novi pristup u stvaranju reprezentacija, već su u velikom zaostatku. Ostaje da se vidi kako će nacionalni savezi reagovati u ovo doba „klubizma“ i šta će strateški preduzeti da bi zaštitili svoje interese. Evroliga, ovako kako sada izgleda, ima dve negativne uloge: s jedne strane regrutuje za NBA ono najbolje što ima Evropa a iz drugog smera prihvata „otpatke“. Finansijski gledano, ostaje nejasno zašto je toliko privlačna evropskim klubovima kad je sadašnji šampion (Fnerbahče) dobio za titulu pedeseti deo svog budžeta.

S promenama propisa u Razvojnoj NBA i munjevitim razvojem kineskog košarkaškog tržišta, situacija će biti još teža...

(kraj)